Kaleidos mikroreaktor kompanije Radiant izabran za potrebe Američke ratne mornarice
Američka ratna mornarica (US Navy) izabrala je mikroreaktor Kaleidos kalifornijske kompanije Radiant za postavljanje u mornaričko-naoružajnoj stanici Crane u saveznoj državi Indijani. Ovim izborom Radiant je postao jedina kompanija koja je ugovorila saradnju sa sva tri roda Oružanih snaga SAD – Kopnenom vojskom, Ratnim vazduhoplovstvom i Ratnom mornaricom
Kaleidos je fabrički izrađen, transportabilan visokotemperaturni gasom hlađeni mikroreaktor snage 1 megavata i projektovan je po sistemu „uključi/radi“ (barem smo tako preveli tzv “plug-in ready”, mada je sasvim zgodno za političko-ekonomske analize koristiti i “uključi i ne misli”), reaktor pruža do pet godina neprekidne snage po jednom punjenju goriva tokom radnog veka od 20 godina. Za njegovo postavljanje nisu potrebni kompleksni priključci za rashladnu vodu, obimni građevinski radovi niti duboki iskopi.
Inače, projekat se realizuje u okviru programa “Janus” Ministarstva odbrane SAD, a elektrana u bazi Crane biće ne samo prvi mikroreaktor na kopnu za potrebe mornarice, već i prvi nuklearni reaktor koji proizvodi električnu energiju u Indijani.
(Važna napomena: Kompaniju Radiant, koja razvija ovu tehnologiju, ne treba mešati sa istraživačkom organizacijom Radiant o kojoj smo ranije pisali na portalu – onom koja je izradila analizu o tehničko-ekonomskom potencijalu restartovanja nemačkih nuklearnih reaktora. Inače, Nuklearna Perspektiva je svojevremeno uradila i intervju sa konsultantom ove istraživačke organizacije Ričardom Olingtonom koji je imao ogromnu čitanost – posebno u inostranstvu).
Šta su uopšte mikronuklearni reaktori?
Za razliku od konvencionalnih elektrana gigavatne klase, pa i malih modularnih reaktora (SMR) čija se snaga kreće od 50 do 300 megavata, mikronuklearni reaktori su izuzetno kompaktna postrojenja snage najčešće od 1 do 10 megavata.
Rade po principu klasične fisije i ne treba ih mešati sa takozvanim “nuklearnim baterijama” (“atomske baterije”/”radioizotopske baterije”/”radioizotispki termoenergetski generatori”) koje ne koriste fisiju, već energiju koja se generiše raspadanjem nestabilnih elemenata.
Osmišljeni su tako da se kompletno sklopljeni i “spremni” mogu transportovati standardnim kamionima, kontejnerima ili transportnim avionima direktno do mesta primene – pa su zbog toga i veoma pogodni upravo za napajanje izolovanijih vojnih baza. Osnovna namena im je obezbeđivanje energetske nezavisnosti i pouzdanog baznog napajanja na udaljenim lokacijama, u polarnim istraživačkim stanicama, na ostrvima, pri prirodnim katastrofama ili u izolovanim vojnim bazama gde je dopremanje konvencionalnog dizel-goriva logistički izuzetno teško i/ili opasno.
Komentar
Redakcija Nuklearne perspektive do sada nije posvećivala veliku pažnju mikronuklearnim reaktorima, prvenstveno zbog toga što ih smatramo izrazito „nišnom“ tehnologijom. Reč je o rešenjima koja imaju smisla gotovo isključivo za specifične vojne primene i ekstremno izolovane mikro-lokacije, dok u široj komercijalnoj civilnoj upotrebi i masovnoj energetskoj tranziciji nemaju kapacitet da naprave značajniju razliku i pored toga što će mnogi mediji tvrditi da mogu (ili da su čak “budućnost nuklearne indistrije”. Nisu). Ipak, imajući u vidu da američka vojska sada ubrzano ulazi u fazu demonstracije i terenskog testiranja ovih sistema na tlu SAD, ubuduće ćemo pratiti i povremeno izveštavati i o važnijim prekretnicama iz ovog specifičnog segmenta nuklearne industrije.
Izvor: World Nuclear News
S.A.