Analiza: Nemački reaktori – blizu ponovnog pokretanja ili ne?

Analiziramo: da li je izvodivo restartovanje nemačkih reaktora 

U Nemačkoj se, čini se, desila promena. Dugo vremena Nemačka je bila primer društva koje je nuklearnu energiju odbacilo te se posvetilo izgradnji mreže zasnovanoj na obnovljivim izvorima energije. Poslednjih nekoliko meseci, situacija je osetno drugačija: stranka koja je odnela pobedu na izborima zalaže se za ponovno uvođenje nuklearne energije u nemački energetski miks. 

Odluka o odustajanju od nuklearne energije doneta je još 2002 godine te potvrđena 2011 nakon nesreće u Fukušimi te su od tada reaktori isključivani kako su im isticale licence ili čak i pre toga. 

U nemačkoj su poslednji operativni reaktori isključeni pre otprilike dve godine – u aprilu 2023. – i u pitanju su bili Isar 2, Emsland i Neckarwestheim. Tri su isključena nešto ranije, krajem 2021 – Gundremmingen, Grohnde i Brokdorf na severu zemlje. Dok su bili operativni, tih 6 reaktora su proizvodili oko 13% procenata električne energije u Nemačkoj. 

No, sa energetskom nestabilnošću i povećanim cenama električne energije pojavile su se inicijative o reviziji tih odluka a CDU, koji je na izborima odneo pobedu, nesumnjivo se zalaže za nuklearnu energiju. U tom smislu, jedna je grupa naučnika još pre nekoliko meseci izradila studiju o mogućnostima restartovanja reaktora koji su ugašeni u toku tog procesa. Radiant grupa – koja se bavi istraživanjima vezanim za nuklarnu energiju – izradila je studiju o toj izvodljivosti. 

Metodologija ove studije su bili razgovori sa zaposlenicima elektrana koje su trenutno ugašene – ali su intervjuisani – zbog potencijalnih problema – odlučili da ostanu anonimni. Pa se tako u istraživanju navodi i da su “javne informacije o statusu stavljanja van pogona i pojedinostima o konkretnim reaktorima ograničene. Menadžeri nuklearne industrije zabrinuti su da bi ugovori o razgradnji mogli biti ugroženi ako se reaktori razmatraju za renoviranje. Pored toga, veliki deo izazova u dobijanju procena proizilazi iz preovlađujuće unutrašnje kulture usklađenosti sa nedavno srušenom koalicionom vladom „Ampel“ (semafor koalicija). Ovo je obeshrabrilo otvorenu diskusiju. Kao rezultat toga, stručnjaci iz industrije dali su informacije za ovaj izveštaj pod uslovom anonimnosti.” – što predstavlja poseban problem, ali ne i problem kojim se bavimo u ovom tekstu. 

Prvenstveno koristeći kriterijume važnosti strukturnih komponenti i njihove očuvanosti – putna veza: da li postrojenje ima pristupačnu i funkcionalnu putnu mrežu?; železnička/lučka veza: da li je postrojenje povezano na železnički sistem i/ili infrastrukturu za transport velikih komponenti brodom?; priključak za vodu: da li je originalni izvor vode za postrojenje još uvek dostupan i upotrebljiv?; prenosne mreže: da li lokacija još uvek ima funkcionalnu infrastrukturu za prenos za povezivanje na mrežu?; rashladni toranj/rečno hlađenje: da li su rashladni tornjevi netaknuti ili da li se mogu popraviti za ponovnu upotrebu, ako je primenljivo?; stanje turbina i generatora: da li su turbina i generator još uvek prisutni i u radnom stanju ili stanju za popravku?; Sistemi rashladne tečnosti: da li je glavni sistem rashladne tečnosti netaknut ili bez većih oštećenja?; Sistem reaktora: da li su posuda pod pritiskom i unutrašnjost reaktora netaknuti?; Zaštitna zgrada: da li je zaštitna zgrada strukturalno zdrava i da li ispunjava propise? – istraživači Radianta su grupisali reaktorske jedinice prema stepenu napretka procesa rastavljanja u četiri grupacije. 

Klasa 1: elektrana je zatvorena, ali značajniji radovi na stavljanju van pogona nisu obavljeni. Postrojenje zahteva održavanje, manje popravke ili zamene, ponovno angažovanje osoblja i kupovinu nuklearnog goriva.

Klasa 2: Počeli su značajni radovi na stavljanju van pogona, a delovi turbinskog ostrva i sistema za snabdevanje nuklearnom parom su demontirani. Značajan broj glavnih komponenti, kao što su posuda pod pritiskom reaktora, generatori pare i sistemi za rukovanje gorivom, ostaju netaknuti i mogu se ponovo koristiti ako se delovi koji nedostaju zamene.

Klasa 3: Većina glavnih komponenti sistema za snabdevanje nuklearnom parom, turbine i generatora su ili uklonjene ili su nepopravljive. Ponovno pokretanje postrojenja zahtevalo bi instaliranje potpuno novog sistema snabdevanja nuklearnom parom ili barem raznih novih, glavnih komponenti sistema snabdevanja nuklearnom parom. Integritet zaštitne zgrade ostaje netaknut ili je pod izvodljivom popravkom. 

Klasa 4: Zgrada za zadržavanje je ili nepopravljivo oštećena ili je delimično ili potpuno srušena. Lokacija i dalje ima infrastrukturu koja bi podržala izgradnju novog reaktora.

Neka nekadašnja nuklearna postrojenja su već vraćena u status grinfild i stoga su bila van okvira ovog izveštaja.

U klasu 1 – dakle u onu klasu u kojoj je restartovanje veoma lako spadaju Brokdorf i Emsland. U drugu ulaze Isar 2, Grohnde, Neckarwestheim , Grundremmingen C i B, Krumeli Philipsburg 2. 

Što se tiče cene eventualnog restartovanja, izveštaj beleži da postepeno ukidanje nuklearne energije u Nemačkoj ima visoku ekonomsku cenu, uključujući pad prihoda od poreza na električnu energiju, smanjenu industrijsku aktivnost i gubitak dispečerne energije bez emisija iz mreže. Ali da osim ovih uticaja, proces prevremenog gašenja i razgradnje nuklearnih elektrana nosi svoje značajne troškove. Studija Siempelkamp NIS Ingenieurgesellschaft mbH, nemačke inženjerske firme specijalizovane za razgradnju, pokazuje da se troškovi razgradnje reaktora sa vodom pod pritiskom (PWR) u šest evropskih zemalja, uključujući Nemačku, kreću od 320 miliona evra do 1,5 milijardi evra po jedinici. Procenjeni troškovi razgradnje nemačkih reaktora Gronde i Isar 1 i 2 iznose oko milijardu evra svaki te da su Nemačke energetske kompanije izdvojile približno 38 milijardi evra za razgradnju nuklearnih elektrana i upravljanje nuklearnim otpadom. Izveštaj beleži i da će u narednim decenijama desetine milijardi evra biti potrošene na nuklearnu energiju u Nemačkoj kroz razgradnju i upravljanje otpadom. Međutim, prema trenutnoj energetskoj politici, Nemci će propustiti mnogo veće koristi koje bi operativni reaktori mogli da ponude u odnosu na puku aktivnost razgradnje. 

Konkretno, izveštaj beleži sledeće podatke: troškovi ponovnog pokretanja nemačkih reaktora procenjeni su upoređivanjem sa poznatim troškovima i rokovima sličnih popravki i građevinskih projekata u Evropi i Severnoj Americi. Vraćanje reaktora Restart klase 1 na mrežu moglo bi koštati do milijardu evra, ali verovatno znatno manje. Ponovno pokretanje reaktora klase 2 može zahtevati ulaganja do 3 milijarde evra. Sa inflacijom i povećanim troškovima goriva i usluga, stručnjaci sada procenjuju da će se tekući operativni troškovi kretati u rasponu od 22–30 EUR/MVh nakon jednokratnih ponovnih ulaganja.

S obzirom na ove troškove i cene koje su velike kompanije spremne da plate za dugoročne energetske ugovore, postoji jak finansijski razlog za ponovno pokretanje nemačkih reaktora što je pre moguće. Po ceni ugovora o kupovini električne energije od 100 EUR/MVh, slično ugovoru MIkrosofta i TMI, devet reaktora u klasi 1 i 2 u Nemačkoj moglo bi zajedno da generiše oko 10 milijardi evra godišnjeg prihoda. Tokom 20 godina, s obzirom na ponovno pokretanje investicije od 20 milijardi evra za svih devet reaktora i konzervativnih 30 EUR/MVh za operativne troškove, ovo bi generisalo preko 100 milijardi evra profita.

Najstariji nemački reaktori uključeni u klase 1-3 su radili 37 godina. Poređenja radi, nuklearnim elektranama u Sjedinjenim Državama odobravaju se produženja licence, što im omogućava da rade do 80 godina. Američka nuklearna regulatorna komisija već razmatra mogućnost produženja licenci nakon tog vremenskog okvira. Ako se ponovo pokrenu, nemački reaktori bi mogli da rade najmanje onoliko dugo koliko i njihovi američki vršnjaci, što sugeriše životni vek preko 2080-te godine za sve reaktore u klasama 1-3.