Svakog leta isti tekst: zašto francuske nuklearke smanjuju snagu tokom toplotnog talasa?

Aktuelni toplotni talas koji je zahvatio zapadnu Evropu ponovo je pokrenuo talas površnih medijskih naslova o tome kako se „francuske nuklearne elektrane gase zbog visokih temperatura”. Podaci mrežnog operatera RTE i kompanije EDF pokazuju da je nuklearni autput u Francuskoj privremeno smanjen za oko 4,1 gigavat (oko 7 odsto ukupne potražnje), a da je blok Golfech 2 na reci Garoni privremeno isključen sa mreže

Međutim, iza ovih brojki ne leži tehnički problem u samim elektranama, niti bezbednosni rizik po reaktore, već primena ekoloških zakona koji štite rečni ekosistem.

Tehnološki bezbedne, ali ekološki ograničene

Nuklearne elektrane su projektovane da rade na ekstremno visokim spoljnim temperaturama i vrelina ne utiče na njihovu funkcionalnu bezbednost. Problem koji se javlja tokom leta je isključivo pitanje termalnog opterećenja reka.

Nuklearke koje koriste takozvani otvoreni sistem hlađenja uzimaju vodu iz reke, koriste je za hlađenje kondenzatora i potom je vraćaju nazad u rečni tok, blago zagrejanu (obično za nekoliko stepeni). Kada su spoljne temperature ekstremne – kao što je zabeleženo ovih dana kada su temperature u Francuskoj prešle 44°C – same reke se prirodno zagreju.

Francuski ekološki propisi striktno ograničavaju maksimalnu dozvolu temperaturu rečne vode nizvodno od elektrane (za Garonu je to oko 28°C) kako bi se zaštitio živi svet, pre svega ribe i rečna flora. Kada reka sama po sebi dostigne tu kritičnu tačku, EDF je zakonski obavezan da smanji snagu reaktora ili ga potpuno zaustavi, kako vraćena voda ne bi dodatno podigla temperaturu reke i ugrozila biosferu. Dakle, reaktori se ne gase zato što „ne mogu da rade”, već da bi se sprečilo pregrevanje reka.

Koje nuklearke nemaju ovaj problem?

Ovo sezonsko ograničenje nije univerzalna mana nuklearne tehnologije, već specifičnost lokacije i izabranog sistema hlađenja. Problem sa letnjim smanjenjem snage uopšte ne pogađa tri tipa nuklearnih elektrana:

1. Nuklearke na moru i okeanima: elektrane izgrađene na obalama nemaju ovaj problem jer su slivovi mora toliko masivni da toplija voda koju elektrana vraća nema nikakav merljiv uticaj na temperaturu okolnog vodenog tela.
2. Nuklearke pored ogromnih jezera: Slično kao i sa morem, velika akumulaciona tela imaju ogroman toplotni kapacitet koji neutrališe ekološke rizike od pregrevanja.
3. Nuklearke sa zatvorenim sistemom (rashladnim tornjevima): elektrane koje poseduju masivne hiperbolične rashladne tornjeve troše znatno manje rečne vode. One toplotu ne vraćaju u reku, već je kroz vodenu paru ispuštaju u atmosferu (što su prepoznatljivi beli oblaci iznad tornjeva). Pošto ne zagrevaju rečni tok, one nesmetano rade punom snagom i tokom najvećih žega.

Problem cele termalne energetike

Iako nuklearke privlače najviše medijske pažnje, fizički zakoni i ekološka ograničenja hlađenja važe za sve termalne izvore energije podjednako. Visoke temperature i niski vodostaji na isti način pogađaju i hidroelektrane, ali i elektrane na gas i ugalj.

Tako su, primera radi, tokom ovog istog toplotnog talasa, pet gasnih elektrana u Velikoj Britaniji morale da smanje svoj autput za ukupno 2,5 gigavata jer je vreo vazduh smanjio efikasnost njihovih rashladnih sistema.

U vremenima kada klimatske promene donose sve češće letnje špiceve potrošnje zbog klima-uređaja, elektroenergetski sistemi će morati da se prilagođavaju. Za nuklearni sektor to ne znači promenu tehnologije samog reaktora, već investicije u modernizaciju rashladnih sistema i prelazak na zatvorene cikluse sa tornjevima na onim rečnim lokacijama koje su najizloženije letnjim žegama.

Ono, pak, što nas u ovom trenutku zanima je situacija sa centrima podataka (jer oni troše velike količine vode za hlađenje procesora) i da li ćemo videti neki medijski izveštaj o toj temi. 

Izvor: Reuters / MIT Technology Review 

S.A.