Za i protiv klimatskog progresa u doba atoma: drugi deo feljtona

Prenosimo drugi deo teksta objavljenog u časopisu Jacobin

Šta je sa otpadom?

Sve veći broj ljudi spremno prihvata da su strahovi od incidenta topljanja reaktora neopravdani. Upoznati su sa dokazima koji pokazuju koliko je rad nuklearnih elektrana van SSSR-a bezbedan i kako su drugi oblici energije, od fosilnih goriva do obnovljivih hidroelektrana — pa čak i energije vetra, zapravo ubili i povredili više ljudi. Oni su svesni da živimo u svetu punom prirodne radijacije iz bezbroj izvora, od brazilskih oraha, spanaća i banana do same zemlje, peska za mačke i granitnih ploča, pa čak i samih naših tela. Prepoznaju takođe da je trooka riba iz Simpsonovih u vodama blizu nuklearne elektrane Springfild samo geg iz crtanog filma. Ali i dalje su zabrinuti zbog toksičnog otpada koji proizvodi nuklearna energija. Zar ne ostaje izuzetno opasno stotinama hiljada godina?

Ramana ponavlja ovaj mit, govoreći da otpad „ostaje radioaktivan, a samim tim i opasan po ljudsko zdravlje, stotinama hiljada godina“. Još jednom, on brka opasnost sa rizikom, ne shvatajući da nam samo radioaktivnost govori vrlo malo bez poznavanja doze izloženosti radijaciji. Ali hajde da se pozabavimo suštinskim pitanjem: tvrdnjom da proizvodimo velike količine supstance koja će ostati veoma toksična za ljude i biosferu od koje zavisimo u periodu mnogo dužem od celokupnog postojanja civilizacije.

To jednostavno nije istina. I, slično kao što se široko veruje da vakcina protiv malih boginja, zauški i rubeole izaziva autizam, neće postati tačnije ukoliko se mit bude ponavljao.

Hajde da razmotrimo činjenice. Prvo, suprotno holivudskom prikazu, nuklearni otpad nije zelena tekućina; prvenstveno se koriste gorivne šipke. Kada je istrošeno nuklearno gorivo upravo izašlo iz reaktora, ono zaista jeste izuzetno radioaktivno. Ako biste stajali pored njega bez ikakvog štita, dobili biste smrtonosnu dozu jonizujućeg zračenja u roku od nekoliko sekundi i umrli nekoliko dana kasnije od akutne radijacijske bolesti. Ali istrošeno gorivo nikada nije nezaštićeno, a tokom vremena radioaktivnost opada. Pet do osam godina čuva se u bazenu sa istrošenim gorivom – zaista bazenu vode – sve dok nivoi radijacije ne opadnu do te mere da se može čuvati u suvim staklobetonskim kanisterima bez potrebe za dodatnom zaštitom.

Srž istine mita je da iako radioaktivnost brzo opada i nastavlja da opada tokom vremena, istrošeno gorivo ne opada u benigno stanje hiljadama godina. Ono što se naziva otpadom visokog nivoa (High Level Vaste – HLV) se raspada do nivoa radioaktivnosti rude minerala uranijuma — koja je samo slabo radioaktivna i bezbedna za držanje u ruci (iako ne možete da jedete) — posle hiljadu do deset hiljada godina. Dakle, ne baš stotine hiljada godina, ali ipak veoma dugo.

Međutim, većina otpada je zapravo samo istrošeno gorivo, od čega se veliki deo može reciklirati da bi se proizvelo novo gorivo, smanjujući zapreminu HLV-a za oko 85 procenata. Francuska, Kina, Rusija i Japan to već rade. Tehnika se zove Plutonium Uranium Reduction Extraction (PUREKS). Ovaj proces uklanja nusproizvode istrošenog goriva iz uranijuma i plutonijuma, koji se zatim mogu ponovo koristiti kao novo gorivo.

Ramana odbacuje PUREKS jer iako radikalno smanjuje količinu otpada, ne eliminiše ga u potpunosti. Sa onim što osttaje ipak moramo nešto da uradimo. Pored toga, PUREKS metoda proizvodi male količine veoma čistog plutonijuma, što bi potencijalno moglo povećati šansu za proliferaciju nuklearnog oružja.

Ali PUREKS nije jedini metod reciklaže. Druga tehnika, piroprocesovanje, ne izoluje čisti plutonijum. Još bolje, otpad koji ostaje nakon procesa opada na nivo radioaktivnosti mineralne rude uranijuma nakon samo tri stotine godina. Iako je piroprocesovanje dokazana tehnika, još se ne koristi u komercijalnim razmerama jer ostavlja nečistoće u novom gorivu koje proizvodi, što ga čini neprikladnim za trenutnu flotu reaktora. Novi tip reaktora, „brzi reaktor“ — poput onih u izgradnji u Indiji, Kini i Rusiji — moći će da koristi ovo gorivo, efektivno zatvarajući ciklus goriva.

Važno je napomenuti da toksičnost drugog industrijskog otpada, kao što su oni od teških metala koji se koriste u proizvodnji nekih vrsta solarnih panela, mnogih vrsta baterija i proizvedenih u reciklaži baterija, ne opada sa protokom vremena. Vetroturbine takođe imaju problem sa odlaganjem, jer njihove lopatice od fiberglasa – koje mogu biti velike kao krila boinga 747 – ne mogu da se recikliraju i često se jednostavno zakopavaju.

Trebalo bi da budemo veoma oprezni da izbegnemo da postanemo obrnuto od antinuklearnih aktivista kao što je Ramana precenjivanjem problema ili demonizacijom solarnih panela, baterija i vetroturbina. Svi su oni neophodni za čistu tranziciju kao i nuklearna energija. Ne sadrže svi solarni paneli takve supstance i američka Agencija za zaštitu životne sredine trenutno razvija pravila kako bi se osiguralo da se obnovljivim otpadom na kraju životnog veka postupa na odgovarajući način.

Pominjem ovo samo da bih podvukao realnost kompromisa. Ne postoji opcija čiste energije bez opasnosti. Osim nuklearnog i obnovljivog otpada, postoje stotine industrijskih procesa koji rezultiraju proizvodnjom gadnih supstanci. Živa, cijanid, arsen i drugi industrijski otpad redovno se stavljaju u geološka odlagališta – u suštini vraćajući toksičnu supstancu tamo odakle je došla. Zapamtite da se ispod površine mogu naći sve vrste toksičnih supstanci potpuno prirodno.

U stvari, 1972. godine, u Oklu, u Gabonu, „prirodni nuklearni reaktor“ je otkriven duboko pod zemljom. Ovo ležište uranijuma počelo je da se fisionira pre 1,7 milijardi godina, stvarajući „nuklearni otpad“ stotinama hiljada godina. Ipak, sav taj otpad je ostao bezbedno zadržan, daleko od biosfere, sve do danas.

Trbuhozborenje domorodačkog protivljenja 

Još jedna od Ramaninih ključnih briga je opasnost koju predstavlja iskopavanje uranijuma, za koje tvrdi da je odgovorno za „zagađivanje zemlje i vode širom sveta, posebno u oblastima koje zauzimaju autohtone zajednice“. Ovaj argument često ponavljaju antinuklearni aktivisti, ali malo njih je ikada posetilo severni Saskačevan – dom najvećih svetskih nalazišta uranijuma visokog kvaliteta – da bi se zapitao šta ljudi iz Prvog naroda tamo zapravo misle. Ova oblast u Kanadi proizvodi otprilike četvrtinu svetske zalihe uranijuma, a većina stanovnika je autohtonog porekla.

Srž istine o Ramaninom narativu proizilazi iz rasističkih, kolonijalnih i anti-sindikalnih praksi iskopavanja uranijuma 1930-ih i 1940-ih, uključujući odlaganje jalovine uranijuma u ​​jezero Velikog medveda na severozapadnim teritorijama. Ali takve prakse nisu bile jedinstvene za rudarstvo uranijuma. Bili su rasprostranjeni u svim rudarskim sektorima i industrijama tog vremena.

Kao rezultat decenija borbe domorodaca i sindikata, rudarstvo uranijuma u ​​Saskačevanu danas ima jake zdravstvene, bezbednosne i ekološke standarde. Radna mesta su sindikalizovana od strane United Steelvorkers-a i obezbeđuju visoko plaćeni posao koji podržava porodicu i održava zajednicu. Tako rudarenje uranijuma predstavlja najvećeg industrijskog poslodavca autohtonog stanovništva u zemlji. Pored samih rudara, nezavisni komitet za kvalitet životne sredine Severnog Saskačevana (Northern Saskatchewan Environmental Quality Committee (NSEQC)) – koji se u potpunosti sastoji od predstavnika autohtonih naroda koje biraju njihove zajednice – prati uticaj industrije na životnu sredinu.

Borba protiv anti-autohtonog rasizma i kolonijalne krađe je daleko od kraja. Dobar korak napred u ovom pogledu bio bi da se ne pritiskaju čitavi narodi da podrže nečiji argument. U pokrajini ima ljudi iz Prvog naroda, posebno rudara, koji rudarenje uranijuma ne smatraju kolonijalnim nametanjem, a još manje, kako Ramana opisuje njihovo satanje, „zonom žrtvovanja“. Ovi pojedinci umesto toga vide rudnike kao izvor ekonomskog razvoja nakon generacija siromaštva i nejednakosti izazvanih kolonijalnim ugnjetavanjem. U stvari, lideri kao što je šef Federacije suverenih autohtonih naroda Bobi Kameron više puta su izražavali zabrinutost njegove organizacije da će zatvaranje američkih nuklearnih elektrana, podstaknuto antinuklearnim kampanjama, dovesti do otpuštanja.

Istina je da postoje i antinuklearni aktivisti koji su autohtoni, ali reći da su ovi drugi autentični glasovi Prvih nacija, dok se odbacuju oni autohtoni glasovi koji podržavaju rudarenje uranijuma znači jednostavno replicirati kolonijalnu logiku favoriziranja onih domorodačkih grupa čiji su stavovi usklađeni sa vašim. Ne možemo reći da se „autohtoni ljudi protive rudarstvu uranijuma“, jer su po tom pitanju podeljeni kao i svi ostali.

Nuklearni reaktori se ne mogu pretvoriti u nuklearne bombe

Na kraju, Ramanina zabrinutost zbog uticaja na zdravlje i životnu sredinu je sekundarna u odnosu na pitanje za koje kaže da ga je navelo da se suprotstavi nuklearnoj energiji: nuklearno oružje i njegovo širenje. Posebno se bavi invazijom Rusije na Ukrajinu i okupacijom nuklearne elektrane u Zaporožju. Ova zabrinutost odražava stav koji je izneo berlinski novinar Pol Hokenos u antinuklearnom članku u časopisu Nation, u kojem se tvrdi da borbe oko elektrane u Zaporožju njene reaktore pretvaraju u oružje (weaponize. Prim. prev).

Prvo, važno je razjasniti da nuklearni reaktori nisu nuklearne bombe i da se u njih ne mogu pretvoriti. Obojica koriste reč „nuklearno“ u svom imenu, ali nuklearne elektrane su fundamentalno različite od nuklearnog oružja, slično kao što se razlikuju od nuklearne medicine.

Ali šta ako projektil slučajno ili namerno pogodi postrojenje? Podsetimo se da ako projektil pogodi, recimo, branu hidroelektrane ili skladište amonijaka – oboje su neophodni u svakoj dekarbonizovanoj ekonomiji, uključujući Ramanov željeni sistem obnovljive energije bez nuklearne energije, 100 odsto – došlo bi do velikog razaranja.

Najsmrtonosnija nesreća povezana sa električnom energijom svih vremena bila je rušenje brane hidroelektrane Bankiao u Kini 1975. godine, koja je, zajedno sa šezdeset jednom drugom branom u regionu, rezultirala smrću čak 230.000 ljudi (što je prema procena Human Rights Vatch-a, komunistička partija Kine tvrdi da je prava cifra jedna desetina toga); Ovu katastrofu je izazvao tajfun i dodatno je omogućen haosom Kulturne revolucije, ali zemlja u ratu mogla bi ciljati branu da izazove slična razaranja. Da li zato treba da napustimo hidroelektranu? (Kako se ispostavilo, Ramanin stav takođe poziva na eliminaciju velikih hidroelektrana, ali ovo je neobična pozicija koju treba zauzeti, pošto većina scenarija obnovljivih izvora od 100 odsto zavisi od kolosalnog povećanja proizvodnje iz velikih hidroelektrana i izgradnje pumpnih i akumulacionih hidrosistema). 

Jedna od najsmrtonosnijih industrijskih nesreća u novijoj istoriji bila je eksplozija 2020. u bejrutskom lučkom skladištu amonijum nitrata (koji se koristi za đubrivo), u kojoj je poginulo više od 220, a 300.000 ostalo bez krova nad glavom. U ratnom scenariju, takav objekat bi mogao biti na meti vojnih snaga. Po Ramanovoj logici, ovo postavlja pitanje: da li onda treba da zabranimo đubrivo?

Vredi napomenuti da, čak i ako bi projektil pogodio nuklearnu elektranu, korišćeno gorivo je čvrst metal, obložen čelikom i betonom. Nije zapaljiv niti rastvorljiv u vodi. Ne može ispariti ili eksplodirati.

Što se tiče potencijalne upotrebe otpada kao prljave bombe, HLV je vitrifikovan – ostakljen, pretvoren u staklo — što ga čini veoma teškim za raspršivanje kroz eksploziju i isparavanje. Prema izveštaju Nacionalne akademije nauke, inženjerstva i medicine iz 2002. godine, stope žrtava od prljave bombe bile bi veoma niske. Teroristi bi verovatno pronašli jednostavnije, efikasnije metode za nanošenje štete umesto da se bave složenošću nuklearnog otpada.

Ako bi neprijateljski akter želeo da izazove maksimalnu štetu, usmeravanje projektila na nuklearnu elektranu bilo bi prilično neefikasno. Glavna pretnja ljudskom životu od vojnog napada na nuklearnu elektranu bila bi prekid električne energije.

Za Ramanu, međutim, primarna briga je da je razvoj nuklearne energije neraskidivo povezan sa nuklearnim bombama. On tvrdi da obe zavise od iste nuklearne nauke i da su tehnički inputi, resursi i osoblje zamenljivi: „Infrastruktura za proizvodnju nuklearne struje takođe nudi tehničke kapacitete za unapređenje sposobnosti zemalja da proizvode materijale za nuklearno oružje.“ Dok neki reaktori, kao što je kanadski CANDU reaktor, ne zahtevaju obogaćeni uranijum, mnogima je potrebno. Ramana napominje da ako zemlja može da obogati uranijum do reaktorskog kvaliteta, onda nije potrebno mnogo više truda da ga obogati do nivoa oružja.

Uprkos tome, od trideset i dve zemlje koje koriste nuklearnu energiju, samo devet ima programe nuklearnog oružja. Štaviše, neke članice NATO-a, kao što su Italija i Turska, imaju nuklearno oružje, ali ne koriste nuklearne elektrane.

Obogaćivanje uranijuma u ​​oružju je složenije nego što Ramana sugeriše. Ne obogaćuje svaka zemlja sopstveni uranijum, pošto je proces centrifugiranja visoko specijalizovan i zahteva složenu opremu koja zahteva veliki kapital. Trenutno postoje samo tri velika komercijalna proizvođača obogaćivanja. Zbog strateške osetljivosti obogaćivanja, inputi, oprema, osoblje i uključene firme su veoma strogo nadgledane od strane organa za neširenje.

Drugačija je situacija sa plutonijumom. Reaktori za proizvodnju plutonijuma su veoma različiti od onih koji se koriste za proizvodnju električne energije. To je zato što nenamerna proizvodnja plutonijuma sa značajnim proporcijama “pogrešnih” izotopa plutonijuma (tj. sa “pogrešnim” (navodnici dodati. Prim. prev.) brojem neutrona), čini materijal izuzetno nepredvidivim i samim tim opasnim za same proizvođače bombi.

Ipak, opet, postoji zrno istine u Ramaninoj zabrinutosti, ali oslobađanje sveta od nuklearne energije neće učiniti ništa da reši osnovni problem. Istina je da se nuklearno oružje i nuklearna energija (i, po tom pitanju, nuklearna medicina) oslanjaju na istu fundamentalnu nauku. Ali Pandorina kutija je otvorena. Ne postoji način da čovečanstvo može da oduči ono što je naučilo. Ako zemlja zaista želi da razvije bombu i ima dovoljno bogatstva za to, može da se bavi nuklearnim oružjem bez obzira na status nuklearne energije. Prava barijera je politička: Kanada nema nuklearno oružje zato što su Kanađani demokratski odlučili da ga ne žele, a ne zato što nema sposobnost da ga napravi.

Slično tome, nauka i inženjering potrebni za proizvodnju amonijaka za sintetička đubriva su skoro identični onima koji su bili potrebni za proizvodnju amonijaka za proizvodnju eksploziva i municije u Prvom svetskom ratu. Isto važi i za cijanovodonik, koji se može koristiti kao fumigantni pesticid sa niskim uticajem na životnu sredinu, ili, pod brendom Ziklon B, istrebi milione centralnoevropskih Jevreja. Pokušaj da zabranimo nuklearnu energiju uz ignorisanje političkih i ekonomskih faktora koji pokreću potrebu za nuklearnim oružjem postavlja nas na propast.

Tekst je prvo objavljen u levičarskom šasopisu Jacobin. Sutra ćemo objaviti i treći deo feljtona. 

Prevod: Stefan Aleksić