Analiza: mediji posvećeni nuklearnoj industriji loše su odradili posao; iliti “politike prljavog veša”  

Drama se na Dunavu približava kraju – nadamo se da se ovakva situacija ponoviti neće, a i ako se i ponovi – vrlo je verovatno i da će osoblje elektrana sada imati jedno gotovo neprocenjivo iskustvo (koje, na kraju krajeva, ništa ne može da zameni)

Sve je naravno prošklo bezbedno, mada uz ogromno opterećenje eletroeneretskih sistema. Pakš i Černavoda su bile ili potpuno ugašene ili veoma blizu tome, Kozloduj je takođe u jednom trenutku bio u nešto kritičnijoj situaciji; čak je i Krško moralo da smanjuje snagu. 

Evropski i svetski mediji opšte profilacije su situaciju solidno ispratili, ali sumnjamo primarno zbog izuzetno klikabilne mešavine, tek uz poneki odveć dramatični tekst. 

Ipak, i pored situacije koja je  bila pomalo napeta – mediji koji su posvećeni praćenju nuklearne industrije – tu naravno mislimo prvenstveno na globalne medije koji ju prate – nisu obratili previše pažnje. World Nuclear News, na primer, ako smo dobro ispratili, samo je dve vesti posvetio događanju na Dunavu. NucNet nešto više – tri ukoliko smo dobro ispratili, po jedna o Mađarskoj elektrani, po jedna o Černavodi; tek poneki youtube kanal je nešto detaljnije o ovome izveštavao a mi smo informacije kupili od globalnih i lokalnih mejnstrim medija i Međunarodne agencije za atomsku energiju, zvanične komunikee, te i objave na društvenim mrežama uz pomoć kojih smo se nešto preciznije dirigovali. 

Čitajući tako globalne medije posvećene nuklearnoj industriji moglo bi se pretpostaviti da se ništa ne dešava te da na istoku Evrope i ne postoji nikakva vanredna situacija. Doduše – vanredna situacija nije ni bila, niti se, ako je i bila, ticala nuklearne industrije – pre će biti da se ticala elektroenergetskih sistema i njihove (ne)spremnosti na ekstremne klimatske uslove. Na kraju krajeva, kao što je Slobodan Bubnjević jasno rekao u jednom gostovanju povodom ove situacije: “ovo nije bio “incident”” – dakle, što se tiče same nuklearne infrastructure i nuklearki – one su funkcionisale – gasile se, ponovo palile, smanjivale snagu i slično tačno onako kako je predviđeno i (baš zbog toga što su radile baš onako kako je predviđeno) nije bilo opasnosti od incidenata. 

Ali nije i da je bilo potpuno zanemarivo ii u najmanju je ruku bilo “zanimljivo”. Pa i pored toga u medijima posvećenim nuklearnoj industriji, od kojih neki, podsećamo, imaju pozamašne fondove da bi adekvatno izveštavali – niste mogli naći mnogo informacija. 

E pa moramo da kažemo da ne može ni tako – razumemo sasvim da nuklearna industrija ima decenijski problem lošeg PR-a te da je to otprilike jedan od problema koji se tehnički ne mogu razrešiti, pa čak i da oni manje vešti PR stratezi mogu pomisliti da se PR problem rešava ne iznošenjem malko zaprljanog veša pred komšije. Ali problem lošeg PR-a se rešava na mnoge načina ali jednim sigurno ne: prećutkivanjem neprijatnih informacija. 

Ono što je trebalo da urade – je da objektivno i ažurno izveštavaju o situaciji. Na kraju krajeva – na kraju puta se nalazila i nagrada: u tehničkom i tehnološkom smislu, sve je prošlo bez ikakve ugroze bezbednosti; ukoliko postoji neka lekcija – to je ona da nuklearna infrastruktura mora da se pripremi za klimatske promene koje su, po svemu sudeći potpuno i neizbežne i radikalne. I sve se to propustilo. 

Globalni mediji koji prate nuklearnu industriju – i tu primarno mislimo na njih nekoliko – zaslužuju ozbiljne packe i lekciju iz novinarstva. 

S.A.