CSIRO izveštaj obmanuo australijsku javnost: cena energije iz nuklearki i dalje je konkurentna  

Prema tvrdnji australijskog Centra za nezavisne studije (Center for Independent Studies: CIS) , CSIRO izveštaj je obmanuo javnost o ceni električne energije koja bi bila dobijena iz nuklearnih postrojenja. Prema CIS-u, cena električne energije iz nuklearnih postrojenja je zapravo daleko manja nego što je to procenio CSIRO  

U videu koji je objavljen pre nekoliko dana CIS tvrdi da je cena elekričke energije iz nuklearnih elektrana  koja je u CSIRO izveštaju projektovana previsoka i da je takva zbog toga što su se u tom izveštaju (maliciozno?) za osnovu izračunavanja cene energije iz nuklearnih postrojenja uzeli nerealno nepovoljni parametri a u isto vreme su se podcenili kapaciteti i mogućnosti nuklearnih elektrana. 

Konkretno, u videu se tvrdi da je CSIRO izveštaj kao životni vek nuklearnih elektrana uzeo period od samo trideset godina, iako nuklearne elektrane – pokazuje iskustvo svih država koje operišu njima – imaju životni vek od osamdeset godina, a možda je moguće da će neke dostići čak i čitavu stotinu. A životni vek bilo koje instalacije je ozbiljan faktor u ceni konačnog proizvoda, a to je posebno izraženo u nuklearnim elektranama jer je najveći deo troška upravo cena izgradnje dok su operativni troškovi nuklearnih elektrana zapravo relativno mali. 

Druga stvar koju je CIS istakao je i to da CSIRO izveštaj uzima kapacitetni faktor (“capacity factor”. Veoma pojednostavljeno: ukupni procenat vremena koje neko postrojenje provede proizvodeći električnnu energiju) između 53 i 89%, iako je – opet prateći iskustva država koje u energetskim miksu imaju nuklearna postrojenja – taj faktor za nuklearne elektrane veći od 93%, čak i one starijeg dizajna. I ovaj deo cene je ozbiljan faktor u ceni konačnog proizvoda jer pokazuje koliko će neko postrojenje tokom svog životnog veka zaista i proizvoditi. 

I opet je u nuklearnim postrojenjima ovaj faktor čak i izraženiji nego u ostalim postrojenjima iz sličnog razloga: visoke cene izgradnje i niske cene eksploatacije. 

Treća problematična stavka je cena nuklearnog goriva. Prema CIS-u, Csiro izveštaj je uzeo jednu od rekordno visokih cena uranijuma (1,10 do 1,30 dolara po gigadžulu) na svetskom tržištu i pretpostavio da bi ta cena ostala aktuelna tokom celog životnog veka nuklearnih elektrana, iako je ta cena zapravo aberacija od pravila pa bi trebalo očekivati da ona padne. 

Zaključak koji CIS izvodi je da bi konačna cena električne energije dobijene iz nuklearnih elektrana bila zapravo veoma kompetitivna sa cenom energije iz obnovljivih izvora a ne bi imala njene mane: potpunu nepredvidivost i ovisnost o vremenskim prilikama. 

Uz sve to, CIS takođe navodi i da je CSIRO izveštaj radikalno podcenio ukupnu količinu investicija koje bi bile neizbežne ukoliko bi se australijska vlada odlučila za isključivo obnovljive izvore energije kao što su cene kapaciteta za akumulaciju energije i izgradnju potpuno nove elektromreže. Uzmu li se i ovi faktori u računicu, za cenu oslanjanja na nepouzdane obnovljive izvore, moglo bi se sagraditi dovoljno nuklearnih kapaciteta kojima bi čak 90% svojih potreba za energijom ova država zadovoljila. 

Da podsetimo, u CSIRO izveštaju, koji je objavljen prošlog meseca, tvrdi se da bi bilo koji oblik uključivanja nuklearne energije u energetski miks Australije bio preskup te da bi električna energija dobijena iz nuklearnih centrala koštala čak duplo više nego električna energija dobijena iz obnovljivih izvora energije (u slučaju Australije – to znači solarni paneli i vetrogeneratori). CIS-ova analiza, međutim, ovu CSIRO tvrdnju veoma efektno dovodi u pitanje.   

No, ovaj je slučaj važan zbog još jedne stvari. Australijski slučaj, naime, daje savršeni fotorobot savremene javne rasprave na ovu temu i njenih potencijalnih vektora: rasprava je formatirana na liniji obnovljivi izvori energije protiv nuklearne energije a argumente će građani veoma pažljivo morati da vagaju. 

S.A.