Slučaj Australije, AUKUS-a i ne mala doza cinizma: izgradnja nuklearnog regulatora na „praznom listu” i geopolitičkim igranjima

Sredinom juna 2026. godine, najmlađe regulatorno telo u Australiji — Uprava za bezbednost pomorske nuklearne energije (ANNPSR) — izdala je svoju prvu zvaničnu licencu. Dozvola je dodeljena kompaniji Australian Naval Infrastructure (ANI) za pripremu lokacije za izgradnju podmornica na nuklearni pogon u regionu Ozborn

Na papiru, to je bila jedna rutinska odluka ali u praksi, to je bio prvi pravi test za regulatora koji postoji svega sedam meseci, napravljen gotovo ni iz čega, za aktivnosti koje se nikada ranije nisu odvijale na australijskom tlu. 

Iako je reč o vojnom programu u okviru saveza AUKUS, slučaj Australije pruža ključne lekcije za sve države „novajlije” u nuklearnom sektoru koje moraju da uspostave upravljanje složenim tehnološkim rizicima bez prethodnog institucionalnog iskustva.

Problem „praznog lista” i nedostatak kadrova

Većina regulatora nasleđuje pravni okvir, sudsku praksu i zajednicu licenciranih subjekata koji razumeju pravila igre. A ANNPSR nije imao ništa od toga. Postojeća australijska agencija za zaštitu od zračenja (ARPANSA) bila je usmerena isključivo na civilne aplikacije — medicinske izotope i istraživačke reaktore.

Dodatni, još veći izazov predstavljao je nedostatak ljudske infrastrukture. Australija nema razvijenu civilnu nuklearnu industriju, što znači da ne postoji domaći bazen nuklearnih inženjera, operatera reaktora ili inspekcijskih kadrova. Regulator je u svom korporativnom planu ovo otvoreno označio kao primarni rizik: mogućnost da „ne uspe da regrutuje i zadrži kvalifikovano osoblje u uslovima globalne nestašice nuklearnih stručnjaka”.

Da bi prevazišla ovaj jaz, Australija se oslonila na dva mehanizma:

1. Transfer regulatornog znanja: intenzivna saradnja i stažiranje osoblja u regulatornim telima SAD i Velike Britanije (poput britanskog Office for Nuclear Regulation – ONR).
2. Uvoz ekspertskog znanja: imenovanje stranih stručnjaka sa višedecenijskim iskustvom u vojno-pomorskim reaktorima na ključne rukovodeće pozicije u regulatoru.

Najozbiljniji problem 

A jedan od najvećih strukturnih rizika sa kojima se ANNPSR suočava jeste „regulatorno zarobljavanje” (regulatory capture). Regulisana zajednica u Australiji trenutno se sastoji od svega nekoliko državnih subjekata i izvođača koji svi rade na istom nacionalnom cilju i odgovaraju istom ministarstvu. U takvim uslovima, uspeh ili neuspeh regulatora direktno je vezan za uspeh celokupnog državnog projekta, što stvara opasnost od tihe poravnatosti interesa umesto striktnog i nezavisnog nadzora kao i opasnost pritisaka na regulatorno telo ne bi li se ostvarili neki nacionalni ciljevi. 

Lekcije za buduće nuklearne programe

Iskustvo Australije nudi par ključnih pouka za druge zemlje i regulatore koji ulaze u domene novih tehnologija: obuka i preuzimanje iskustva od međunarodnih partnera moraju početi godinama pre nego što prve formalne dozvole dođu na dnevni red a izrada pravnih okvira koji obavezuju regulatora na konsultacije sa lokalnim zajednicama i javnošću pre izdavanja licenca, čime se gradi poljuljano poverenje. Takođe, javno priznavanje sopstvenih ograničenja u pogledu kadrova i procesa dugoročno gradi veći legitimitet nego pretvaranje da sistem poseduje apsolutnu izvesnost.

Uspeh australijskog eksperimenta pokazaće da li nezavisni regulatorni nadzor može da opstane i sačuva autoritet pod pritiskom brzog tehnološkog razvoja i visokih političkih uloga.

Srbija i lekcije australijskog „praznog lista”: mala komparativna analiza

Australijski scenario sa AUKUS programom i osnivanjem ANNPSR-a predstavlja primer sa čim se suočava država koja ulazi u nuklearni sektor bez postojeće industrijske baze. Iako Australija gradi vojni program, a Srbija razmatra civilne kapacitete (prvenstveno kroz potencijalnu nabavku reaktora velikog kapaciteta ili eventualno SMR), strukturna i kadrovska dinamika je zapravo jako slična.

Srpski regulator (SRBATOM) i domaći donosioci odluka nalaze se pred istim izazovom: kako upravljati rizikom i osigurati nezavisnost u ambijentu gde domaći ekspertski bazen tek treba stvoriti.

O cinizmu 

Ipak, imamo utisak da se “regulatorno zarobljavanje” u Australiji već desilo. Naime, Australija je jedna od zemalja u kojoj politička stranka na vlasti (laburisti) najekstremnije (i zaista agresivno – takav zilotizam nismo skoro primetili) odbijaju da ozbiljno razmotre nuklearnu energiju kao rešenje za nedostatak proizvodnih kapaciteta. Ova i prethodna vlada redovno odbijaju čak i da razmatraju nuklearnu energiju kao opciju, tvrdeći da će eletroenergetski sistem Australije u budućnosti biti beskompromisno baziran isključivo na obnovljivim izvorima. Ali u isto vreme, Australija u svoje naoružanje uvodi podmornice na nuklearni pogon – kao samo jedna od 6 zemalja koje ih imaju (SAD, Rusija, Francuska, Velika Britanija, Kina i Indija). Dodatno – kao jedan od osnovnih razloga za odbijanje nuklearne energije se navodi problem nuklearnog otpada – ali će Australija morati na svojoj teritoriji da skladišti otpad reaktora sa nuklearnih podmornica. 

Drugim rečima – može za vojsku, implicitno da bi se vodio neki budući rat protiv, sasvim očigledno, Kine – ali nikako ne sme za civilnu upotrebu i elektroenergetski sistem. 

Nama se to čini izuzetno ciničnim. 

Izvor: TMR / Paul Leavoy

S.A.