Šta pobeda levice u Francuskoj i Velikoj Britaniji znači za budućnost nuklearne energije? 

Analiziramo šta znače poslednje izborne pobede Novog narodnog fronta u Francuskoj i laburista u Velikoj Britaniji za nuklearnu energiju ove dve zemlje 

U Francuskoj su u nedelju završeni izbori za parlament – drugi krug izbora je završen skoro onako kako se predviđalo: pobedu je odnela levičarska koalicija Novi narodni front (Nouveau Front populaire), na drugom se mestu našla tehnokratska i (bar do sada) vladajuća Makronova politička opcija dok je desničarska koalicija oko Nacionalnog fronta zauzela treće mesto. 

Naravno, kao autor koji se na levici i inače nalazi – ovu pobedu pozdravljam, ali hajdemo videti koji se izazovi nalaze ispred ove koalicije koja će po svemu sudeći biti jedna od dve političke snage koja će činiti sledeću vladu i njene politike. “Po svemu sudeći” jer i dalje nije sve sigurno: jedina gotovo nezamisliva koaliciona opcija je saradnja levice i desnice, Makron je u zgodnoj poziciji u kojoj može da sarađuje i levo i desno, pa nije isključeno ni jedno ni drugo, istorija nas uči da je politika ponekad umetnost neočekivanog a i ne bi bilo prvi put da se “ekstremni centristi” sarađuju sa ekstremnom desnicom (i možda bi bilo najbolje da se ne podsećamo na šta je jedna takva koalicija ispala onomad tridesetih). 

Ali kako sada stoje stvari koalicija levog fronta i Makronovog fronta se nekako čini kao najbliža realnosti (nadamo se). Pa se sada postavlja pitanje kakvi će stavovi buduće vlade biti povodom mnogih pitanja – od kojih je energija jedno a pitanje pozicije i budućnosti nuklearne energije u Francuskoj svakako centralno. Francuska je država koja, što se tiče ovog sektora, predvodi svet u izvesnom smislu, svakako prednjači kada je u pitanju procenat električne energije koji se dobija iz fisionih izvora. Francuska je i država koja je razvijala tehnološki neverovatno napredne projekte kao što su Feniks i Sprefeniks (brzi oplodni reaktori koji koriste “nuklearni otpad” kao gorivo i proizvode više nuklearnog goriva nego što troše (zvuči potpuno sumanuto, ali da, to je, – bez ulaženja u tehničke detalje – otprilike to)), trenutno investira u razvoj EPR reaktora i nuklearna energija je, slobodno se može reći, srce francuske privrede. Pa potkrepimo to i jednim brojem: u Francuskoj se sedamdeset procenata električne energije dobija iz fisionog materijala dok se ovih preostalih 30% dobija uglavnom iz hidrocentrala. 

A u levoj koaliciji: haos povodom ovog pitanja. U koaliciji se nalaze ekolozi (Les Écologistes) koji su beskompromisni i zahtevaju potpuno ukidanje nuklearne energije do 2045 godine. Nepokorna Francuska (La France Insoumise) (inače najveći i najmoćniji član ove koalicije) se takođe protivi nuklearnoj energiji. 

Socijalisti (Parti socialiste) nuklearnu energiju smatraju prelaznim rešenjem do potpune dekarbonizacije izgradnjom obnovljivih izvora energije dok je Komunistička partija jedina koja nepodeljeno podržava nuklearnu energiju. POstoje, međutim, i tačke slaganja: svi se slažu oko toga da je potrebno povećanje kapaciteta obnovljivih izvora (tu se ubrajaju solarni paneli, “on shore” i “of shore” vertrogeneratori), zaustavljanje najavljenog spajanja Agencije za nuklearnu bezbednost (Nuclear Safety Authority (ASN)) i Instituta za zaštitu od radiološkog zračenja i nuklearnu bezbednost (Institute for Radiation Protection and Nuclear Safety (IRSN)) i, najvažnije, svi se nepodeljeno protive bilo kakvom obliku privatizacije energetskog sistema francuske. 

No, glavni je problem jedna vrsta zilotizma zelenih sa kojim je pitanje da li će ikada biti mogućnosti nekog političkog pregovaranja. Podsećamo tako da nemački zeleni nisu, izgleda, prezali ni od čega, pa ni od brutalnog falsifikovanja ne bi li izgurali svoj cilj – Nemačka bez nuklearne energije (taj su cilj postigli i to za Nemačku nije dobro ispalo). 

Tek ovoj neracionalnosti zelenog pokreta dodajmo i da je upravo ovaj pokret dobrim delom potkopao do sada najzreliju i najrazvijeniju tehnološku soluciju za “problem” “nuklearnog otpada”: reaktor SuperFeniks (brzi oplodni reaktor, hlađen tečnim natrijumom) koji je operisao od sredine osamdesetih do pred kraj veka, snage više od 1200 megavata (neko vreme najmoćniji reaktor na svetu) u kojem se kao gorivo koristilo istrošeno nuklearno gorivo iz termalnih reaktora te time pružio jednu od solucija za rešavanje “problema” “nuklearnog otppada” i koji je, pošto je imao pozitivni oplodni koeficijent, proizvodio više goriva no što je trošio čime je, sa druge strane, pružio mogućnost i jednu od solucija i za zatvaranje uranijumskog gorivnog ciklusa. Ekološki aktivisti su tada svakodnevno protestvovali, blokirali rad, pokretali brojne inicijative te na kraju čak u reaktor pucali iz protivenkovskog oružja. Pa kad je usled svega toga Superfeniks imao poražavajuće vreme “on line” – od oko stotinjak meseci koliko je za tih 17 godina postojanja bio isključen, čak 66 meseci je bio isključen zbog protesta i administrativnih zavrzlama – zeleni pokret često ovom projektu zamera… Nisku efikasnost uzrokovanu poražavajuće malim vremenom na mreži. Zaista suludo. 

Kako bilo, jedna je stvar sigurna: desnica osetno lakše podržava nuklearnu energiju nego što to čini levica, navedimo samo primer Australije: levoliberalna vlada je zapenila za solarnu i energiju vetra, ni da čuje o nuklearnoj varijanti i protiv nuklearne energije vodi neverovatno intenzivnu, koordinisanu i efektnu – mada potkovanu veoma problematičnim argumentima i saradnicima – kampanju. A nuklearnu energiju podržava konzervativna opozicija solidno desnijeg centra.  

No to je sve, rekli bismo, stoga što je i politika u velikoj meri samo identitetsko pakovanje i prepakivanje, pa podrška političkim opcijama – sada kada je u postmoderno vreme neoliberalizma zaista sve postalo ideološka popara – ide u već spakovanim identitetskim paketima, od kojih ovaj levi ima u sebi upakovano (i neobrazovano, moramo to da kažemo, nema druge i nema lakše reči) protivljenje nuklearnoj energiji (mada se u isto vreme ne gadi ostalih oblika modernističkog progresa). 

I to je levica verovatno uradila – mada ovde nije mesto za takve spekulacije – ne bi li se dodvorila srednjoj klasi kao novom centralnom glasačkom telu. 

Naravno, dosta toga će ovisiti i o budućoj koaliciji, ali i o potencijalnoj fragmentaciji Novog narodnog fronta: na kraju krajeva, jeste ta koalicija malne s koca i konopca i ima tu svega i svačega čudnog i čudnijeg, unutrašnji sistemi odlučivanja su takoreći ad hoc, pa je teško predviđati. 

A sa druge strane La Manša i potpuno drugačija situacija. Laburisti su pobedili kao nikad do sad, sami će praviti vladu, opozicija je marginalizovana i Velika Britanija će, nadamo se, još jednom predvoditi neki politički ekeperiment:  kao i dvadesetih kad je gotovo pa “izmislila” državu blagostanja i osamdesetih kad je bila avangarda neoliberalizma. Sada će – opet ponavljamo: nadamo se – politike beskrajne privatizacije obrnuti u rikverc. Laburisti ne moraju da prave kompromise, pa sad solidno zvuče i obećanja: obećavaju da će nuklearne elektrane nastaviti sa radom te da će se ulagati u nove pa izgleda da Laburisti nepodeljeno podržavaju nuklearnu energiju, barem onoliko koliko je u Britaniji ima. 

A nije da je nema: Velika Britanija podmiruje oko 15% svojih potreba iz nuklearnih postrojenja trenutno kapaciteta oko 6 gigavata. Zapravo, problem britanske nuklearne energetike nalazi se u pedesetim godinama i odluci Velike Britanije da se investira u razvoj takozvanih MAGNOX reaktora (grafitno moderirani reaktori hlađeni gasom koji su trošili neobogaćeni (prirodni) uranijum). Tvrdoglavost da se – kada se shvatilo da su ovakvi reaktori nedovoljno efikasni – drže iste tehnologije te da krenu u razvoj evolucionog dizajna – veoma sličnog AGR (Advanced Gas cooled Reactor) – koštao ju je par decenija vrtenja u krug sve dok se nije odlučila za zapravo pametnu opciju: isprobani i provereni reaktori sa vodom pod pritiskom (PWR). I tako se Britanija, izgleda, našla na dobrom putu: trenutno je operativnih devet reaktorskih jedinica a gradi se još tri (Hinkley Point C i Sizewell C) od kojih su svi EPR dizajna i snage od oko 1300 megavata. 

Ali evo velike dileme na horizontu: šta će se desiti sa nuklearnim politikama Velike britanije uveliko zavisi od toga šta će se desiti sa nuklearnom energijom u Francuskoj. Jer većiinski vlasnik britanskih nuklearnih postrojenja je upravo francuski EDF. 

Baš pravo zamešateljstvo i ne bismo ništa predviđali. Ali držaćemo razvoj događaja na oku. 

Stefan Aleksić