Pravo u suštinu: nuklearna energija u SAD

Prenosimo tekst Rožea Karme, kolumniste Atlantika o budućnosti nuklearne energije i nuklearne industrije u Sjedinjenim Američkim Državama

Sjedinjene Države nekada su gradile nuklearne elektrane po veoma pristupačnim cenama. A da bismo ispunili takozvane ekološke ciljeve, moraćemo ponovo da naučimo kako se to radi

Nuklearna energija zauzima čudno mesto u američkom kolektivnom pamćenju – istovremeno predstavlja obećanje o beskrajnoj snazi bez emisija ali i dubinski strah od katastrofalnih kvarova i radioaktivnog otpada. Nešto prozaičnija mana nuklearne energije je cena i činjenica da su nove elektrane izuzetno skupe: najnoviji američki pokušaj da izgradi nuklearno postrojenje, u Gruziji, trebalo je da bude završen za četiri godine i za 14 milijardi dolara. Umesto toga, trebalo je više od 10 godina a konačna cena je bila čak 35 milijardi dolara — a to je oko 10 puta više od cene elektrane na prirodni gas slične snage.

Ali Sjedinjene Države možda neće imati taj luksuz da nuklearnu energiju tretiraju kao izgubljenu stvar: Ministarstvo energetike procenjuje da proizvodnja nuklearne energije mora da se utrostruči do 2050. godine da bi se pogodili klimatski ciljevi. A i pored svog nedavnog napretka u energiji vetra i sunca, obnovljivi izvori energije sami po sebi gotovo sigurno neće biti dovoljni. Dakle, vrlo verovatno, nemamo drugog izbora nego da smislimo kako da ponovo gradimo nuklearne elektrane po pristupačnoj ceni.

Pre pola veka činilo se da je nuklearna energija bila predodređena da postane izvor energije budućnosti. Prvi dizajni komercijalnih reaktora odobreni su 1950-ih, a do kasnih 60-ih, Amerika ih je proizvodila za samo delić današnje cene. A komisija za atomsku energiju je 1970. godine predvidela da će do 2000. godine u Sjedinjenim Državama raditi više od 1.000 reaktora.

U popularnoj istoriji zagovarača atomske energije u Americi, čini se, prekretnica je bio incident u fabrici Three Mile Island 1979. Nakon nesreće, ekolozi su navodno pritisli regulatorna tela da nametnu dodatne bezbednosne zahteve za nova i postojeća postrojenja, iako su zagovornici nuklearne energije tvrdili i i dalje tvrde da su ovi propisi uglavnom bili nepotrebni. Sve što su uradili, u ovoj priči, bilo je da su postrojenja toliko skupa i spora za izgradnju da se privreda vratila uglju i gasu. Ukratko: aktivisti i regulatori su reagovali previše žestoko i preterano i potkopali potencijalno najbolji odgovor Amerike u borbi za energiju bez ugljenika.

Doduše, ova priča sadrži neke zrnce istine. Bezbednosni rizik nuklearne energije je često preuveličan. Niko nije umro na ostrvu Tri milje, a kasnije studije su otkrile da to nije imalo štetne zdravstvene efekte na lokalnu zajednicu. Čak i ako uključimo smrtonosne havarije u Černobilju i Fukušimi (Mada nesreća u Fukušimi nije uzrokovala ni jednu direktnu smrt. Prim. prev.), nuklearna energija je najverovatnije izazvala samo nekoliko stotina smrtnih slučajeva, stavljajući njen bezbednosni rekord u rang sa vetroturbinama i solarnim panelima, koji se povremeno zapale ili uzrokuju pad radnika. (Međutim, neposredna područja oko mesta katastrofe u Černobilju i Fukušimi decenijama su bila neupotrebljiva za život zbog potencijalne opasnosti od radijacije.) Nuklearni otpad može biti štetan ako se njime pogrešno rukuje, ali ga nije teško bezbedno skladištiti. A u međuvremenu, procenjuje se da zagađenje vazduha fosilnim gorivima ubija od 5 do 9 miliona ljudi svake godine.

Tvrdnja da je prekomerna regulacija sama uništila američku nuklearnu industriju, međutim, ne stoji. Troškovi izgradnje novih nuklearnih elektrana imali su tendenciju rasta i već pre incidenta 1979. godine. Nekoliko stručnjaka za nuklearnu energiju mi je reklo da je glavni pokretač tih povećanja troškova zapravo manjak industrijskih standarda. Prema Džesiki Lovering, izvršnom direktoru Good Energv Collective-a i koautorki veoma citirane studije o ceni nuklearne energije, tokom 60-ih i 70-ih, industrija je konstantno pokušavala da izgradi veće i ambicioznije reaktore za svaki novi projekat umesto da se samo držala jednog standardizovanog modela. (Lovering je nekada bila šef odeljenja za nuklearne politike u Institutu Breakthrough — istraživačkom centru koji ima običaj da markira preteranu regulaciju.) „Kao da je Boeing prošao kroz sve muke da napravi jedan 737, a zatim odmah odbacio dizajn i počeo ponovo od nule“, rekla mi je. “To je recept za visoke troškove.” 94 nuklearna reaktora koja danas rade u Sjedinjenim Državama zasnovana su na više od 50 različitih dizajna. U zemljama kao što su Francuska i Južna Koreja, nasuprot tome, javna preduzeća su se udružila oko nekoliko tipova reaktora i posle toga su troškovi ostali stabilni ili čak padaju.

Loving je takođe primetila da priča o prekomernoj regulaciji izostavlja ključnu činjenicu: zbog usporavanja ekonomije, potražnja za električnom energijom je smanjena početkom 1980-ih, što je dovelo do toga da industrija polako počne da prestaje da investira u postrojenja za proizvodnju električne energije generalno, ne samo u nuklearne elektrane. U vreme kada su SAD konačno pokušale da ponovo grade ta ppostrojenja (oko 2013. godine), američka nuklearna industrija je skoro bila nestala. „Sedamdesetih godina prošlog veka imali smo čitav ekosistem sindikalizovanih radnika i izvođača radova, programera i preduzeća koji su znali kako da izgrade ove stvari“, rekao je Džoš Frid, koji vodi klimatski i energetski program u Third Vay, centrističko-levom istraživačkom centru. “Ali kada smo prestali da gradimo nove elektrane, ekosistem je umro.” Ovo je postalo očigledno tokom katastrofalnog projekta Vogl u Džordžiji – onog koji je na kraju koštao 35 milijardi dolara. Skupe promene su morale biti napravljene u dizajnu reaktora tokom izgradnje. Delovi su stizali kasno. Radnici su pravili sve vrste početničkih grešaka. U jednom slučaju, pogrešna instalacija armature izazvala je regulatorno kašnjenje od sedam i po meseci. Stručnjaci procenjuju da je u vreme kada je završen, projekat bio četiri do šest puta skuplji po jedinici proizvedene energije od postrojenja izgrađenih ranih 70-ih.

S obzirom na nepraktičnost nuklearne energije, neki ekolozi tvrde da bi trebalo da se fokusiramo na vetar i sunce. Ove tehnologije danas ne mogu da napajaju celu mrežu, jer sunce ne sija uvek i vetar ne duva uvek. Međutim, sa dovoljnim napretkom u tehnologiji skladištenja baterija, oni bi u teoriji mogli da obezbede struju 24 sata dnevno po daleko nižoj ceni od izgradnje nuklearnih elektrana. „Nuklearna industrija je decenijama u ovom trenutku obećavala jeftinu, čistu energiju“, rekao mi je Dejvid Šizel, direktor Instituta za energetsku ekonomiju i finansijsku analizu. „Zašto trošiti svoj novac na lažne nade kada bismo ga mogli uložiti u tehnologije koje imaju stvarne šanse da rade?“

Možda je u pravu u vezi sa tehnologijom. Ali samo zato što bi jednog dana moglo biti tehnički izvodljivo napajati celu mrežu obnovljivim izvorima energije ne znači da će to ikada biti politički izvodljivo. A to je zato što vetar i sunce zahtevaju zemlju – i to mnogo zemlje. Prema studiji „Net-Zero America“ Univerziteta Prinston, postizanje neto nulte emisije samo uz pomoć obnovljivih izvora bi podrazumevalo postavljanje solarnih panela na zemljištu koje je ekvivalentno području Virdžinije i postavljanje vetroelektrana na području koje je ekvivalentno Arkanzasu, Ajovi, Kanzasu, Misuriju, Nebraski i Oklahomi zajedno. A što vam više zemlje treba, to je verovatnije da ćete naleteti na problem NIMBIizma (“Not In My Back Yard” Prim. prev.). Napori da se izgrade obnovljivi izvori energije već usporavaju zbog lokalnih otpora, skupih tužbi i odlaganja. A ovi izazovi će se samo intenzivirati kako pristupačni prostori budu sve ređi.

Dalekovodi, koji su potrebni za transport obnovljive energije od mesta gde se generiše do mesta gde se koristi, mogu predstavljati još veći izazov. Nekim linijama je trebalo skoro dve decenije samo da dobiju kompletan skup odobrenja. „Postoji šansa da ćemo se odjednom sabrati i prevazići mnoga, mnoga ograničenja u primeni obnovljivih izvora energije“, rekao mi je Džesi Dženkins, koji vodi Laboratoriju za istraživanje i optimizaciju energetskih sistema sa nultim ugljikom u Prinstonu. „Ali sigurno nisam spreman da se kladim u sudbinu planete da će se to dogoditi.”

Slučaj nuklearne energije se, dakle, manje odnosi na tehnološke mogućnosti nego na političku realnost. Nuklearna energija može da generiše istu količinu energije dok koristi 1/30 zemlje od solarne i oko 1/200 energije vetra. Reaktori se mogu graditi bilo gde, ne samo u oblastima sa puno prirodnog vetra i sunca, eliminišući potrebu za ogromnim dalekovodima, olakšavajući odabir lokacija i umanjujući lokalna otpore. A nuklearne elektrane ubedljivo stvaraju najveći broj visoko plaćenih poslova od svih izvora energije. (Oni u proseku zapošljavaju šest puta više radnika nego ekvivalentni projekat vetra ili solarne energije i plaćaju te radnike 50 odsto više.) To pomaže u objašnjenju zašto su se četiri različita grada u Vajomingu nedavno borila oko prava da budu domaćini nuklearnog projekta (TerraPower SMR Prim. Prev.). Nuklearna energija je takođe jedini izvor energije sa ogromnom dvopartijskom podrškom u Vašingtonu, zbog čega je verovatnoća da će Kongres rešiti buduća uska grla i prepreke veća.

Što se tiče načina na koji ekonomija funkcioniše, postoje dve škole mišljenja. Lako bi se moglo pomisliti da ako je Amerika zaboravila kako da izgradi nuklearnu energiju zato što smo prestali to da radimo, sve što je potrebno je da se vratimom korak nazad. Izaberite dizajn, napravite mnogo elektrana i na kraju će rezultat biti bolji. Druge zemlje su to učinile sa velikim uspehom; Južna Koreja je, na primer, prepolovila troškove izgradnje nuklearnih elektrana od 1971. do 2008. Ovde projekat Vogtle ima malu prednost: drugi od dva reaktora ove elektrane bio je oko 30 odsto jeftiniji za izgradnju od prvog, jer su svojevremeno radnici i menadžeri projekata učili iz svojih grešaka, pa ih nisu ni ponavljali. „Smatram da je Vogtle uspešan“, rekao mi je Majk Gof, vršilac dužnosti pomoćnika sekretara Kancelarije za nuklearnu energiju Ministarstva energetike. „Naučili smo sve vrste teških lekcija. Sada samo treba da ih primenimo na buduće projekte.”

Druga škola mišljenja smatra da smo sve vreme gradili nuklearne reaktore na pogrešan način. Ovaj kamp ističe da je tokom proteklih pola veka, u osnovi, svaka vrsta velikih infrastrukturnih projekata — autoputevi, neboderi, metroi — poskupela, dok je industrijska roba — televizori, solarni paneli, baterije za električna vozila — pojeftinila. Ispostavilo se da je smanjenje troškova mnogo lakše kada se proizvod masovno proizvodi na montažnoj traci nego kada se svaki put mora praviti od nule (“in situ” prim. prev). Zato se desetine kompanija sada utrkuju u izgradnji nuklearnih reaktora koji su – fraza koju sam čuo iz više izvora – „više kao avioni, a manje kao aerodromi“. Neki su jednostavno manje verzije reaktora koje su SAD nekada gradile; drugi uključuju potpuno nove dizajne koji imaju manju verovatnoću topljenja rektorskog jezgra pa im nije potrebno toliko velike, skupe opreme da bi beybedno funkcionisali. Ali ono što ih ujedinjuje je verovanje da je tajna jeftine nuklearne energije u tome da bude manja, manje komplikovana i lakša za masovnu proizvodnju.

Oba puta ostaju nedokaziva – pa se Bajdenova administracija kladi na oba. Predsednikov predlog zakona o klimi kao i Zakon o smanjenju inflacije, uključivali su izdašne poreske ollak[ice koje bi mogli da smanje cenu nuklearnog projekta za 30 do 50 odsto, a zakon o infrastrukturi uključivao je 2,5 milijardi dolara za finansiranje izgradnje dva nova reaktora koji bi koristili originalni dizajn. Ministarstvo energetike, u međuvremenu, istražuje različite opcije za trajno skladištenje nuklearnog otpada, ulaže u izgradnju domaćeg lanca snabdevanja uranijumom i pomaže kompanijama da se snalaze u procesu dobijanja odobrenja za dizajn reaktora.

Nema garancije da će SAD ikada ponovo naučiti umetnost efikasne izgradnje nuklearne energije. Klađenje na budućnost atomske energije zahteva smeli iskorak. Ali Amerika će možda morati da napravi taj skok, jer je alternativa mnogo gora. „Samo moramo da budemo uspešni“, rekao mi je Majk Gof. “Neuspeh nije opcija.”

Prevod: S.A.

Tekst je prvo objavljen u magazinu “Atlantik”