Privatizacija čiste energije: kako je Big Tech od SMR snova prešao na zakupljivanje gigantskih reaktora i šta to znači za društvo

Talas najava u kojima tehnološki giganti sklapaju višedecenijske ugovore sa nuklearnim operatorima više se ne može posmatrati kao niz izolovanih poslovnih vesti: sada je gotovo sigutno reč o sistemskom pomaku u načinu na koji se nuklearna energija finansira, planira i distribuira 

Najnoviji ugovor između kompanija Amazon i Constellation o 20-godišnjem zakupu kapaciteta elektrane Calvert Cliffs u Merilendu – samo nekoliko dana nakon što je Google ugovorio finansiranje povećanja snage u elektranama Vogtle i Hatch i postigao dogovor za finskom elektranom Loviša; a godinu i po nakon što je Majkrosoft počeo da finansira ponovno pokretanje Three Mile Island-a od kojeg će kupovati celokupnu proizvodnju električne energije za napajanje data centara – potvrđuje dva ključna trenda koji će oblikovati energetsku politiku u narednim decenijama.

Prvi trend tiče se oznake „tehnološke zrelosti“: Big Tech se tiho vraća reaktorima velikog kapaciteta. Drugi, znatno dublji i alarmantniji trend, tiče se preraspodele javnog dobra i pitanja ko će ubuduće imati pristup stabilnoj, karbonski neutralnoj energiji.

Promena strategije: Zašto su SMR planovi stavljeni na čekanje?

Kada su tehnološke kompanije pre nekoliko godina ušle u nuklearnu sferu, primarni fokus bio je na startapovima i razvoju malih modularnih reaktora (SMR). Amazon, Google i Microsoft predstavljani su kao vizionarski investitori koji će finansirati demonstracione projekte nove generacije i ubrzati komercijalizaciju SMR-a. I zaista, kao da je svaka moguća kompanija koja je imala zaposlenih nekoliko mašinaca i par fizičara tvrdila da ima kapacitet da dizajnira “mali modularni reaktor” – što je i doprinelo izuzetnoj proliferaciji dizajna malih modularnih reaktora – kada smo poslednji put proveravali, bilo je više od sto predloženih dizajna. 

Ipak, pokazalo se da vrlo malo njih može da se uopšte makne dalje od najbazičnijih početnih stadijuma ideje – pa na kraju, nekoliko godina nakon proliferacije, imamo i sudar sa realnošću – od toliko dizajna, samo se nekoliko nalaze na horizontu, samo je par njih operativno i samo je jedan u komercijalnoj upotrebi. 

Međutim, eksplozivan rast veštačke inteligencije i prateće infrastrukture data centara stvorio je energetsku potražnju koja ne može da čeka ni višegodišnje regulatorne procese, ni licenciranja ni prva probna testiranja novih tehnologija a posebno ne tanka obećanja koja je davao ko je kako stigao. Pa tako SMR projekti i dalje imaju perspektivu, to ne sporimo, ali za današnje potrebe Big Tech-a oni su jednostavno rečeno previše spori i previše udaljeni.

Zbog toga i gledamo ovaj nagli zaokret: umesto čekanja na SMR, tehnološki giganti sada usmeravaju milijarde dolara u velike, postojeće nuklearne elektrane. Kroz modele povećanja snage (uprating), finansiranje licenciranja za produžetak radnog veka reaktora i finansiranje restartovanja nuklearnih elektrana, oni potencijalno dobijaju ono što im je u ovom trenutku najpotrebnije – pouzdanu, baznu 24/7 energiju bez emisije ugljen-dioksida, i to odmah (ili u kratkom vremenskom roku).

Privatizacija „čiste energije“ i klasne politike zelenim sredstvima

Ali mi dodajemo i još nešto, nešto što ide čak i onkraj nuklearnih tehnologija: jer iako se ovi ugovori u poslovnim i finansijskim krugovima slavodobitno prikazuju kao trijumf privatnog kapitala u službi zelene tranzicije, analitički pogled iza kulisa otkriva ozbiljnu društvenu opasnost.

Tako beležimo da ove tehnološke korporacije i tehno giganti raspolažu gotovo neograničenim finansijskim resursima i istim takvim apetitima za energijom, te da kupovinom celokupnih proizvedenih kapaciteta ili direktnim preuzimanjem novih proširenja ili kroz takozvane PPA ugovore, Big Tech u praksi polako ali sigurno istiskuje javni sektor i široku društvenu potrošnju; pa tako sada građani, koji su decenijama kroz takse i cene struje otplaćivali izgradnju i održavanje te iste nuklearne infrastrukture, sada pomalo sa strane gledaju kako se ti kapaciteti privatizuju za potrebe algoritmatske obrade podataka, AI modela i ove industrije veštačke inteligencije.

Ovakav razvoj događaja vodi nas potencijalno ka veoma zabrinjavajućem scenariju u bliskoj budućnosti: onom u kojem privatni giganti zakupljuju sve ili skoro sve karbonski neutralne 24/7 kapacitete. Na kraju krajeva, Big Tech ima finansijske kapacitete za to (a “mi”, to jest “društva”, nemamo) a time i postiže svoje deklarisane “net-zero” ciljeve i sebe naknadno brendira kao nosioca ekološke odgovornosti. 

Sa druge strane, građani ostaju na pomalo nesigurnoj i svakako prljavoj mreži: sa otkupljenim baznim kapacitetima, opšta populacija potencijalno može biti primorana da se oslanja na varijabilne i neupravljive obnovljive izvore ili na preostala postrojenja na (uglavnom) fosilna goriva kako bi se pokrila opterećenja. 

A da ne bude da izmišljamo i teramo mak na konac – ovaj se scenario već nalazi na samom horizontu: u Poljskoj se gradi nuklearna elektrana Lubjatovo-Kopalino snage 3,6 gigavata. Neposredno pored nje je  najavljena izgradnja data centra ukupne potrošnje – neverovatnih 3,2 gigavata. Što mu dođe da će najavljeni data centar – imajući u vidu da data centri potencijalno rade non stop – trošiti najveći deo (a ni reći “skoro sve” ne bi bilo previše pogrešno) buduće proizvodnje prve poljske nuklearne elektrane. 

A da ne ispadne da smo zaboravili ulogu administracije Evropske unije u ovom tihom “razvlašćivanju” – evropska komisija je makar delimično ovaj odnos omogućila dajući određenu administrativnu “arhitekturu”: uslov za zeleno svetlo za finansijsku konstrukciju za Lubjatovo-Kopalino je bio prodaja 70% ukupne proizvodnje buduće nuklerne elektrane na “otvorenoj berzi električne energije”. 

A u takvom rasporedu snaga i uloga – dolazi do poptuno apsurdne zamene: korporacije postaju „zelene“, dok se društvo i prosečni potrošači indirektno proglašavaju „zagađivačima“ jer troše energiju iz mreže koja bez nuklearne baze mora da sagoreva gas ili ugalj. Pa tako – ukoliko budući data centar zaista bude lociran tu gde se najavljuje i ukoliko bude trošio toliku energiju; te ukoliko je bude preuzimao iz buduće Poljske nuklearne – poljski elektroenergetski sistem sigurno – ali sigurno – neće moći sebi da dozvoli da konačno ugasi elektrane na ugalj. Pa će data centar u Lubjatovo-kopalino biti zelen – a Poljski će elektroenergetski sistem sasvim sigurno ostati elektroenergetski sistem sa najvećim karbonskim otiskom u Evropi (i poprilično visokim mestom čak i u svetu). 

Odnosno: data centar će biti zelen, a građani Poljske će biti – zagađivači. 

A zbog svega se toga pribojavamo da se pod pokrivačem “ulaska velikih tehnoloških giganata u nuklearni sektor zapravo krije nešto znatno zlokobnje i model u kom se najkvalitetniji i najčistiji energetski resursi u potpunosti stavljaju u službu uskog korporativnog sektora otvara ozbiljna pitanja energetske pravde i stabilnosti samih elektroenergetskih sistema.

Pitanje za donosioce odluka i regulatore više nije samo kako privući investicije u nuklearnu energiju, već i za koga se ta energija proizvodi – i da li ćemo u tranziciji ka čistoj energiji dozvoliti da osnovno javno dobro postane ekskluzivni resurs nekolicine tehnoloških monopola. 

Za zemlje koje tek planiraju inkorporaciju nuklearne energije u svoj energetski miks – kao što je Srbija a u poslednje vreme i Hrvatska, a znamo i da još nekolicina balkanskih država sada već ozbiljno počinje da razmatra energetske opcije budućnosti – to takođe otvara isto pitanje: zbog koga i za koga mi (možda) gradimo nuklearnu elektranu? 

Naravno, to je stvar odluke i prosto rečeno možemo da odlučimo šta god želimo – ali bi valjalo da imamo u vidu i evntualne posledice takve odluke.