Tamnija strana zelene tranzicije: suočavanje sa solarnim otpadom; Evropa za sada nema rešenje
Nove stručne studije upozoravaju da bi godišnje količine rashodovanih solarnih panela samo u Švedskoj mogle da porastu sa skromnih 17 tona na neverovatnih 150.000 tona. Problem fizičkog volumena otpada iz obnovljivih izvora ubrzano postaje nova ekološka glavobolja, piše PV magazine
Evropa se ubrzano oslanja na fotonaponske sisteme u trci za dekarbonizaciju ali nova industrijska mapa puta, koju su izradili švedski istraživački institut KTH, organizacija Axfoundation i vodeći reciklažni giganti, ukazuje na problem o kojem se u javnosti retko govori: velika količina otpada koji stiže sa istekom veka trajanja solarnih panela.
Prema procenama organizacije RISE, godišnja količina rashodovanih solarnih panela u Švedskoj mogla bi sa 17 tona (koliko je zabeleženo 2021. godine) eksplodirati na čak 150.000 tona godišnje do 2060. godine. Sličan pritisak očekuje i ostatak Evrope – Zajednički istraživački centar Evropske komisije (JRC) procenjuje da će Evropska unija do 2050. godine akumulirati između 21 i 35 miliona tona kumulativnog fotonaponskog otpada, dok bi na globalnom nivou ta cifra mogla dostaviti i 80 miliona tona.
Prosečan fotonaponski panel teži oko 20 kilograma i sastoji se pretežno od stakla (67%), aluminijuma (16%), plastike (11%), silicijuma (4%) i malih količina teških i dragocenih metala poput srebra i bakra. Iako se veći deo materijala načelno može reciklirati, trenutni sistemi u Evropi nisu ekonomski i logistički opremljeni za prihvat ovolike mase otpada. Zbog nedostatka specijalizovanih postrojenja, otpadni paneli se trenutno uglavnom tretiraju kao običan elektronski otpad, čime se trajnost i vrednost resursa nepovratno gube.
Komentar
Diskusija o švedskom solarnom otpadu otvara jedno od najvažnijih pitanja moderne energetike: gustinu energije i fizički otisak otpada. I iako nismo protivnici obnovljivih izvora energije, primećujemo da se oni vrlo često u javnosti uzimaju potpuno nekritički i često krajnje naivno. Pa stoga ovu vest prenosimo sa ciljem upoznavanja javnosti sa problemom koji se vrlo često gura pod tepih: obnovljivi izvori energije jesu karbonski neutralni, ali i oni proizvode ogromnu količinu otpada.
Jer osnovna mana solarnih panela (kao i vetroturbina) leži u niskoj gustini energije po kvadratnom metru i po kilogramu upotrebljenog materijala. Da bi se proizvela ista količina električne energije koju daje jedan nuklearni reaktor tokom 60 godina rada, potrebni su milioni panela. A kada ti paneli završe svoj životni vek od 20 do 25 godina, društvo ostaje zatrpano milionima tona stakla, plastike i toksičnih elemenata. Taj otpad se meri u desetinama miliona tona, zatrpava deponije i zahteva gigantske reciklažne kapacite koji trenutno ekonomski nisu isplativi bez obilnih državnih subvencija.
Za razliku od fotonaponskih sistema, nuklearna energija ima ekstremno visoku energetsku gustinu. Celokupno istrošeno nuklearno gorivo koje je jedna velika elektrana proizvela tokom svog višedecenijskog rada može stati na jedan veći parking. Dakle, po čistom volumenu, nuklearni otpad je nesrazmerno manji, lakši za praćenje i fizičko skladištenje.
Naravno, nuklearni otpad ima specifične i ozbiljne mane – radioaktivnost i potrebu za višekratnim, visoko-tehnološkim inženjerskim barijerama i dugoročnim dubokim geološkim odlagalištima (poput finskog projekta Onkalo o kojem smo pre samo par dana pisali). Međutim, njegova ključna prednost je u tome što je u potpunosti inventarisan, strogo kontrolisan i sakuplja se 100% od prvog do poslednjeg grama te potpuno integrisan u industrijski proces (ovo posednje možda izdvajamo i kao najvažniju karakteristiku). Sa druge strane, solarni otpad ne predstavlja trenutnu opasnost od zračenja, ali stvara enormnu logističku katastrofu u najavi – opasne plastične komponente, olovo i kadmijum iz panela često završe nepravilno odloženi ili mikro-fragmentisani u prirodi, bez jasnog lanca odgovornosti.
Zaključak koji tranzicija pred nas stavlja jeste da “čista” energija ne znači energiju bez otpada. Ali dok je nuklearna industrija od svog nastanka prinuđena da rešava pitanje svakog grama svog otpada pod strogom lupom regulatora, sektor obnovljivih izvora tek sada počinje da se suočava sa sopstvenim ekološkim dugom koji je godinama guran pod tepih.
Izvor: PV Magazine
S.A.