Ekološki izazovi digitalizacije: koliko troši kragujevački Data centar?
Superkompjuteri u kragujevačkom Državnom data centru se svečano puštaju u rad, ali se u javnosti retko otvara pitanje cene takvog tehnološkog razvoja – pre svega kroz masovnu potrošnju električne energije i vode. Analiza profesora Srđana Verbića u nedeljniku Vreme ukazuje na to da ovakvi centri mogu postati ozbiljan pritisak na lokalnu infrastrukturu – pa i onu energetsku
Farma servera u Kragujevcu već sada radi sa snagom od 14 megavata, dok se u narednim godinama planira nadogradnja na čak 40 megavata. Poređenja radi, ovakav sistem troši energiju na nivou prosečnog grada veličine Požarevca.
Energetska i vodna „glad“ sistema
Data centri su, po svojoj prirodi, ogromni pretvarači električne energije u toplotu. Problem nastaje jer se ta toplota mora efikasno odvesti kako bi sistem funkcionisao.
Verbić, tako, tvrdi da kada postrojenje dostigne pun kapacitet od 40 megavata, to je ekvivalentno radu 10.000 grejnih tela od po 4 kilivata koja rade bez prestanka, 24 časa dnevno, tokom cele godine. Verbić takođe podseća da je hlašenje jedna od kritičnih tačaka: procenjuje se da savremeni data centri troše između 35% i 50% ukupne energije samo na sisteme hlađenja. Naime, klasični klima uređaji nisu dovoljni, pa se za hlađenje koriste ogromne količine vode. Globalni podaci pokazuju da ovakva postrojenja troše desetine milijardi litara vode dnevno, čime se neminovno utiče na lokalne vodne resurse. A usled konstantnog ispuštanja toplote, u blizini velikih data centara širom sveta zabeleženi su porasti temperature („urbana toplotna ostrva“) od 2 do čak 9 stepeni Celzijusa.
Ekonomski bilans: Lokalna korist ili teret?
Pitanje koje Verbić postavlja nije samo tehnološko, već i razvojno. Dok države privlače ovakve investicije, lokalne zajednice u razvijenim zemljama sve češće zahtevaju moratorijume na njihovu izgradnju, o čemu smo i pisali na Nuklearnoj Perspektivi.
Razlog je jednostavan: data centri su visokotehnološka „skladišta“ koja zapošljavaju mali broj ljudi (često manje od 100 tehničara i čuvara), dok istovremeno zahtevaju ogromne resurse struje i vode. U kontekstu Srbije, postavlja se pitanje da li ovakvi projekti donose stvarnu ekonomsku korist lokalnoj sredini ili je teret održavanja infrastrukture dugoročno veći od poreskih prihoda.
„Veštačka inteligencija odavno više nije čista tehnologija. Razvijene zemlje žele da zadrže samo razvoj, dok za ostale operativne potrebe traže ‘digitalne saveznike’ koji će obezbediti resurse i infrastrukturu“, navodi profesor Verbić, upozoravajući na opasnost da zemlje u razvoju postanu destinacije za energetski intenzivne projekte koje bogatije nacije sve teže prihvataju.
Dok čekamo na punu operacionalizaciju kragujevačkog sistema, debata o tome kako balansirati digitalni napredak i zaštitu prirodnih resursa postaje ključna tema za budućnost energetskog sektora u Srbiji – tama koja, čini man se, nije za sada ni načeta.
Ceo tekst možete pročitati na sajtu Vremena.
Izvor: Vreme
S.A.