Da li Evropa mora da se „primorava“ na povratak nuklearnoj energiji?

Evropska unija i dalje uvozi više od 50% svoje energije, a računi za struju dostižu istorijske maksimume, a debata o nuklearnom povratku ponovo dominira Briselom. Tekst Quirino Meahle na Euronewsu analizira veoma neugodnu situaciju u Evropskoj uniji i njen novi (stari?) odnos prema nuklearnoj energiji

Naslov postavlja pitanje da li će Evropa biti „primorana“ na ovaj korak (originalno: Is Europe going to be forced…) ali, moramo da primetimo da suptilno ukazuje na promenu atmosfere: nuklearna energija se više ne tretira samo kao tehnološki izbor koji jednostavno ima benefit u odnosu na ostale izvore enerige – već kao geopolitički imperativ pred kojim Unija, po svemu sudeći, nema drugog izlaza.

Takst beleži da je zatvaranje Ormuskog prolaza usled rata u Iranu izazvalo nove potrese na tržištu, dodatno opterećujući budžete koji su već pretrpeli šokove nakon 2022. godine. Prema podacima Eurostata, navodi se, uprkos tome što obnovljivi izvori čine 45% primarne proizvodnje unutar EU, ukupni energetski miks je i dalje opasno zavisan od uvozne nafte (38%) i prirodnog gasa (21%).

Mehale takođe beleži da su se na Samitu o nuklearnoj energiji u Parizu, održanom 10. marta, čule poruke koje su do pre nekoliko godina bile nezamislive:

• Ursula von der Leyen, predsednica Evropske komisije, izjavila je da je okretanje leđa pouzdanom i pristupačnom izvoru sa niskom emisijom bila „strateška greška“. Zanimljivo je da je upravo ona 2011. godine bila deo kabineta koji je u Nemačkoj trasirao put za gašenje nuklearki.
• Friedrich Merz, nemački kancelar, takođe je nazvao napuštanje nuklearne energije greškom, mada je naveo i da je povratak starim postrojenjima u Nemačkoj sada nemoguć, pa se fokus pomera ka novogradnji.
• Emmanuel Macron je naglasio da je nuklearna flota ključna ne samo za dekarbonizaciju, već i za opstanak u trci veštačke inteligencije (AI), jer data centri zahtevaju ogromne količine stabilne bazne energije.

SMR: Nova nada ili „papirna“ strategija?

Evropska komisija je ovog meseca objavila SMR strategiju koja predviđa prve operativne male modularne reaktore do ranih 2030-ih. Plan je da se do 2050. dostigne kapacitet od 17 gigavata do 53 gigavata. Brisel obećava smanjenje birokratije i finansijske garancije, ali kritičari podsećaju da su SMR-ovi na komercijalnom nivou i dalje nedokazani – do početka 2026. godine u EU nije izdata nijedna građevinska dozvola za ovu vrstu postrojenja.

A države članice biraju različite pravce:

• Francuska gradi šest novih EPR2 reaktora uz još osam planiranih.
• Italija priprema zakone za ukidanje dugogodišnje zabrane.
• Grčka prvi put otvara debatu o naprednim reaktorima uprkos seizmičkim rizicima.
• Finska i Švedska nastavljaju da koriste nuklearnu energiju kao bazu koja im omogućava stabilnije cene u poređenju sa Nemačkom.

Prema Osmom nuklearnom ilustrativnom programu EK, ukupni kapaciteti EU bi trebalo da porastu sa sadašnjih 98 gigavata na 150 gigavata do 2050. godine, što će zahtevati investicije od oko 241 milijardu evra.

Ali uprkos optimizmu u Briselu, navodi tekst, problemi poput upravljanja otpadom, javnog prihvatanja i zavisnosti od ruske tehnologije i goriva i dalje nisu rešeni. Nuklearni projekti su „duga igra“ koja ne može rešiti trenutne skokove cena, ali geopolitički pritisak i potražnja koju diktira veštačka inteligencija primoravaju lidere na radikalan zaokret.

A mi dodajemo da zaključak teksta (a zaključak stoji već u naslovu) koji sugeriše „primoranost“ na povratak atomu možda najbolje oslikava trenutni evropski paradoks: nuklearna energija se vraća na velika vrata ne zato što zaista pruža moguće rešenje klimatske krize, već zato što “globalni okvir primorava” Evropu na ovakav korak. Kao redakcija koja se bavi nuklearnom energijom, ipak, moramo da zabeležimo da nuklearna energija ima jasne i veoma ozbilje benefite: pouzdano proizvodi ogromnu količinu energije nezavisno od dela dana, jačne vetra i oblaka na nebu, zauzima veoma malo prostora, operisanje je veoma jeftino (iako su “upfront” investicije poprilično visoke), ekološki otisak je neverovatno nizak. U toj situaciji, možda bi mogli prestati da o nuklearnoj energiji razmišljamo kao o nečemu na šta se moramo “terati” i o njoj početi da razmišljamo kao o veoma svesnom (i dobrom) izboru.

Izvor: Euronews / Quirino Mealha 

S.A.