Italija na nuklearnom putu: četrdesetogodišnji tabu se ruši zbog cena struje

Italija, zemlja koja je pre skoro četiri decenije zapečatila svoje poslednje reaktore, nalazi se na pragu istorijskog preokreta a vlada premijerke Đorđe Meloni uveliko priprema teren za povratak nuklearnoj energiji, videći u njoj jedini lek za “uvele” ekonomske performanse zemlje i cene struje koje su među najvišima u Evropi, piše Blumberg

Dok energetska kriza produbljena sukobima na Bliskom istoku i u Ukrajini pritiska italijansku industriju, Rim više ne postavlja pitanje da li, već kako i kada ponovo pokrenuti atomski program.

Prema izvorima bliskim italijanskoj vladi, zvaničnici Rima su već obavili seriju konsultacija sa globalnim liderima nuklearne industrije, pa se tako prema navodima Blumberga u igri nalaze:

• Kanada: fokus je ovde na malim modularnim reaktorima (SMR) koji obećavaju bržu i jeftiniju gradnju.
• Francuska: navodno se razgovara o integraciji sa francuskim tehnološkim rešenjima (EPR2), što bi prirodno povezalo dva suseda.
• Južna Koreja (KHNP): Seul je viđen kao ozbiljan kandidat nakon uspeha u Češkoj, mada postoji ozbiljna sumnja u izvozni potencijal KHNP-a nakon godina ozbiljnog sukoba oko licence sa Vestinghausom
• SAD (Westinghouse): opcija koja bi Italiji mogla doneti i važne političke poene u Vašingtonu, ali svakako partner sa pregršt iskustva

A da Italija misli ozbiljno, potvrđuje i osnivanje kompanije Nuclitalia, konzorcijuma za istraživanje i razvoj koji čine stubovi italijanske industrije: Enel (51% vlasništva), Ansaldo Energia (39%) i odbrambeni gigant Leonardo (10%). Zadatak ove “nuklearne reprezentacije” je da utvrdi ekonomsku održivost povratka atomu i odabere tehnologiju koja bi napajala energetski gladne data centre i AI infrastrukturu budućnosti.

Ministar energetike Gilberto Piketo Fratin izjavio je da program mora biti pokrenut “što je pre moguće”, ali put neće biti lak. Italija je dva puta (1987. i 2011. nakon Fukušime) na referendumima ubedljivo odbacila nuklearnu energiju. Ali administracija se uzda u promenu raspoloženja javnosti usled izuzetno visokih računa, ali neke prepreke ostaju:

1. Geološka stabilnost: pronalaženje lokacija u seizmički aktivnoj Italiji će biti inženjerski izazov, nema ikakve sumnje
2. Lokalni otpor: strategija je da se prvo razmotre lokacije starih, ugašenih elektrana poput Gariljana.
3. Birokratija: Italija planira da do 2027. godine predstavi nacionalni strateški plan koji bi zakonski srušio zabranu iz 1987. godine.

Inače, Italija je jedan od najvećih uvoznika struje u Evropi i trenutno njena severna mreža uvozi najviše od Francuske (3.19 gigavata) a karbonski otisak je 270 grama CO2 po kilovatčasu. Poređenja radi, u Francuskoj je 22 grama po kilovatčasu, apsolutno je najniži u Evropi a uz to Francuska trenutno izvozi struju u svaki od svojih suseda. Sa treće strane, u Nemačkoj, koja se smatra šampionom obnovljivih izvora energije, karbonski otisak je 271 gram po kilovatčasu, mada pretpostavljamo da bi bio i osetno veći da trenutno struju ne uvozi najviše upravo iz Francuske (1,4 gigavata). 

Izvor: Bloomberg 

S.A.