Australija: parlemantarni izbori zakazani za 3. maj

Australijski premijer Entoni Albanez zakazao je parlamentarne izbore za 3. Maj tekuće godine. Ovi će izbori biti obeleženi mnogim pitanjima, ali će jedno od ključnih pitanja biti i ono o energetici

Premijer Australije je izbore raspisao pre pet dana a izborna bitka će se voditi za 150 parlamentarnih mesta, pa će pobednik morati da obezbedi prostu većinu od 76 glasova da bi mogao da formira vladu. Procene analitičara i svetskih medija je da malu prednost ima takozvana “koalicija”, savez nacionalno liberalnih stranaka pod vođstvom Pitera Datona, te da će laburistička partija, koja je trenutno na vlasti i koju predvodi Albanez, možda biti prva partija koja neće uspeti da spoji dva konsekutivna mandata.  

Ali ta je razlika relativno mala, pa Gardijan procenjuje, na osnovu sopstvenog istraživanja, da Koalicija može da osvoji između 49 i 52% dok laburistima može da pripadne između 47,6 i 50% – u slučaju kada bi se glasači odlučivali isključivo između  ove dve partije. Ali ukoliko se u računicu uključe i ostale partije, jasno ostaje da će buduća vlada gotovo sigurno biti koaliciona. 

Istraživanja javnog mnjenja u koja je imao uvid BBC predviđaju veoma malu konačnu razliku između dve glavne stranke u zemlji, pa predviđa nužnost i neizbežnost saradnje sa nezavisnim poslanicima ili manjim strankama – koje su na poslednjim izborima osvojile rekordan udeo glasova.

BBC takođe spekuliše da će glavna tema biti životni troškovi a mi dodajemo da u okviru njih pitanje energetike zauzima veoma bitno mesto. Inače, Australija je jedan od veoma zanimljivih slučajeva upravo zbog toga što se trenutno vodi pravi mali rat između dve koncepcije: koalicija se otvoreno zalaže za uvođenje nuklearne energije u energetski miks, dok se laburisti tom planu otvoreno (i dodajemo: često “prljavo”) protive. U tom smislu, Australija je jedna od zemalja u kojima se može pratiti način na koji se antinuklearna kampanja vodi kada se u nju pridruži državni aparat. Tako smo često ovde pominjali CSIRO izveštaj, izveštaj vladine institucije, koji je analizirao različite scenarije energetskih politika – redovno tvrdeći da je oslanjanje na isključivo obnovljive izvore energije (vetar i sunce u prvom redu) ekonomski daleko isplativije. 

Tako je u maju procena ove australijske organizacije bila da bi baziranje buduće australijske energetike na obnovljivim izvorima energije bilo osetno jeftinije od opcije uvođenja i modularnih reaktora i onih reaktora velikog kapaciteta i pored toga što se poslednjih godina povećalo interesovanje zainteresovanih strana (stakeholders) u nuklearnu energiju. 

Ali CSIRO izveštaj se momentalno našao pod udarom kritika: u maju se u videu Centra za nezavisne studije (Center for Independent Studies: CIS) tako tvrdilo da je cena elekričke energije iz nuklearnih elektrana  koja je u CSIRO izveštaju projektovana previsoka i da je takva zbog toga što su se u tom izveštaju (maliciozno?) za osnovu izračunavanja cene energije iz nuklearnih postrojenja uzeli nerealno nepovoljni parametri a u isto vreme su se podcenili kapaciteti i mogućnosti nuklearnih elektrana. 

Konkretno, u videu se tvrdi da je CSIRO izveštaj kao životni vek nuklearnih elektrana uzeo period od samo trideset godina, iako nuklearne elektrane – pokazuje iskustvo svih država koje operišu njima – imaju životni vek od osamdeset godina, a možda je moguće da će neke dostići čak i čitavu stotinu. A životni vek bilo koje instalacije je ozbiljan faktor u ceni konačnog proizvoda, a to je posebno izraženo u nuklearnim elektranama jer je najveći deo troška upravo cena izgradnje dok su operativni troškovi nuklearnih elektrana zapravo relativno mali. 

Druga stvar koju je CIS istakao je i to da CSIRO izveštaj uzima kapacitetni faktor (“capacity factor” – veoma pojednostavljeno: ukupni procenat vremena koje neko postrojenje provede proizvodeći električnu energiju maksimalnom snagom) između 53 i 89%, iako je – opet prateći iskustva država koje u energetskim miksu imaju nuklearna postrojenja – taj faktor za nuklearne elektrane veći od 93%, čak i za one starijeg dizajna. I ovaj deo cene je ozbiljan faktor u ceni konačnog proizvoda jer pokazuje koliko će neko postrojenje tokom svog životnog veka zaista i proizvoditi. 

Treća problematična stavka je cena nuklearnog goriva. Prema CIS-u, Csiro izveštaj je uzeo jednu od rekordno visokih cena uranijuma (1,10 do 1,30 dolara po gigadžulu) na svetskom tržištu i pretpostavio da bi ta cena ostala aktuelna tokom celog životnog veka nuklearnih elektrana, iako je ta cena zapravo aberacija od pravila pa bi trebalo očekivati da ona padne. 

Zaključak koji je CIS tada izveo je da bi konačna cena električne energije dobijene iz nuklearnih elektrana bila zapravo veoma kompetitivna sa cenom energije iz obnovljivih izvora a ne bi imala njene mane: potpunu nepredvidivost i ovisnost o vremenskim prilikama. 

Uz sve to, CIS je takođe naveo i da je CSIRO izveštaj radikalno podcenio ukupnu količinu investicija koje bi bile neizbežne ukoliko bi se australijska vlada odlučila za isključivo obnovljive izvore energije kao što su cene kapaciteta za akumulaciju energije i izgradnju potpuno nove prenosne elektromreže. 

Dodajmo i to da je CSIRO je kritikovan i zbog metodologije izrade izveštaja – koje se bazira na intervjuima sa “stejkholderima” – koje u makar jednom slučaju nije uključilo ni jednog stručnjaka koji se bavi nuklearnom energijom – što je, zapravo, gotovo komično.  

Ali dodajmo jednu informaciju: ukoliko igde postoji neka država za koju bi oslanjanje na obnovljive izvore energije imalo smisla: to je Australija. Australija je ogromna, populacija je praktično u potpunosti koncentrisana u samo nekoliko velikih urbanih centara, pa je prostor koji ima slabo iskorišćen, gotovo i da nema obradive površine, pa Australija ima nešto što još retko koja država – a posebno ne neka u Evropi – ima: prostor. A obnovljivi izvori energije zahtevaju neverovatne količine prostora koji bi se morali žrtvovati. 

Australija je, tako, šesta država po površini sa više od sedam i po miliona kilometara kvadratnih ali je po populaciji pedeset i četvrta sa samo oko 26 miliona stanovnika a od toga čak 95% živi na samoj obali. Dakle, ako postoji neka država koja možda i može da računa da se na obnovljive izore energije može osloniti – to je Australija. 

Ali možda neće biti dovoljno: isksutva pokazuju da obnovljivi izvori jednostavno ne mogu da isprate potrebe savremenog sveta iz mnogo razloga, pa to tvrdi i “koalicija”. Zapravo, ova je predizborna koalicija već započela kampanju – prvenstveno u zajednicama u kojima su bile locirane elektrane na ugalj. 

Predizbornu kampanju u Australiji ćemo veoma pažljivo pratiti, posebno što se tiče pitanja energetike