Orano fabrika za proizvodnju obogaćenog uranijuma u Ouk Ridžu u Tenesiju
Francuska kompanija Orano je odabrala Ouk Ridž (Oak Ridge) u Tenesiju kao lokaciju za buduće postrojenje za obogaćivanje uranijuma. U ovoj fabrici će biti primenjivana metoda obogaćivanja uranijuma tehnologijom centrifuga – inače globalno trenutno najzastupljenija tehnologija za obogaćivanje uranijuma
Orano će biti druga kompanija koja će biti locirana u Tenesiju i koja koristi sredstva iz fonda za nuklearnu energiju, koji je uspostavio guverner ove američke države u partnerstvu sa skupštinom Tenesija.
Prošle godine, Orano je najavio planove za proširenje kapaciteta za obogaćivanje u svojoj fabrici za obogaćivanje uranijuma Žorž Bese 2 (Georges Besse II) u Francuskoj. Na svetskom nuklearnom simpozijumu u Londonu izvršni direktor Orana Nikolas Mejs rekao je da kompanija planira da početak radova bude u oktobru ove godine, sa ciljem da počne proizvodnja 2028. godine.
Inače, kompanija Areva – preteča Orana – i ranije je planirala da izgradi fabriku za proizvodnju obogaćenog uranijuma sa tehnologijom centrifuga u Ajdaho Folsu. Ta je fabrika prvobitno bila zamišljena kao fabrika sa kapacitetom od 3,3 miliona jedinica obogaćenog uranijuma godišnje, a kompanija je kasnije aplicirala kod američkih regulatora za udvostručenje kapaciteta na 6,6 miliona jedinica. Projekat je naknadno otkazan, a Orano je 2018. godine zatražio od američke nuklearne regulatorne komisije da ukine licencu.
Ovu vest valja čitati i iz geopolitičke perspektive. Trenutno najveći svetski proizvođač obogaćenog uranijuma je Rusija. A pogoršani odnosi sa Rusijom su motivisali zapadne zemlje da tragaju za sopstvenim izvorima obogaćenog uranijuma. Zato je zabrana uvoza obogaćenog uranijuma iz Rusije (i njegova kupovina od kompanija koje imaju veze sa ruskom državom) u SAD koja je na snagu stupila pre nekoliko nedelja za cilj je imala i smanjenje zavisnosti od Rusije ali i izgradnju sopstvenih kapaciteta za obogaćivanje uranijuma.
Inače obogaćivanje uranijuma je neophodan korak u dobijanju nuklearnog goriva: prirodni uranijum u veoma malom i nedovoljnom procentu (oko 0.7%) sadrži fisilni izotop uranijuma koji je neophodan za kontrolisanu nuklearnu reakciju u globalno najčešćem dizajnu reaktora – reaktorima sa lakom vodom pod pritiskom. Stoga se taj procenat mora povećati obogaćivanjem. Ranije je korišćena veoma neefikasna tehnologija gasne difuzije, ali je kasnije razvijena znatno efikasnija tehnologija centrifugiranja, koja danas predstavlja industrijski standard.
Veoma pojednostavljeno: jedinjenje u kojem se uranijum nalazi u gasovitom stanju (uranijum heksafluorid) se upumpava u cilindre koji se velikom brzinom “vrte” oko svoje ose pa veoma mala razlika u masi dva uranijumova izotopa čini da postoji (takođe veoma mala – ali merljiva) razlika u verovatnoći da će molekuli sa različitim izotopima uranijuma završiti na različitom pozicijama unutar cilindra, što separaciju čini mogućom.
Dodajmo i još jednu zanimljivu informaciju: u Ouk Ridžu je tokom drugog svetskog rata bila locirana fabrika za obogaćivanje uranijuma za potrebe proizvodnje atomske bombe.
S.A.