Onkalo: testiranje trajnog odlagališta nuklearnog otpada
Finska kompanija Posiva saopštila je da će otpočeti testiranje trajnog geološkog odlagališta nuklearnog otpada u Onkalu u Finskoj
U pitanju je prvi trajni repozitorijum koji se nalazi u stabilnoj geološkoj formaciji na dubini od 450 metara a nuklearni otpad će biti odložen u kanisterima od legure gvožđa i bakra koji će onda biti obloženi posebnom vrstom betona. Tokom ovog testiranja neće se, naravno, koristiti pravi nuklearni otpad, već će se on “simulirati” pomoću neardioaktivnih materijala.
Nešto konkretnije, plan je da se odlože četiri takva kanistera u 70 metara dubok tunel koji će onda biti plombiran betonitom, posebnom vrstom gline i na kraju betonom. Test takođe predviđa i isprobavanje mogućnosti naknadnog vađenja ovih kanistera.
Posiva je navela da će oprema i sistemi konačnog odlagališta biti prvi put zajedno testirani probnog rada. Rečeno je i da je svrha probnog rada da se “verifikuje bezbedno konačno odlaganje pre početka stvarne operacije konačnog odlaganja” dodajući i da se ovaj probni rad može opisati kao “zajednički funkcionalni test svih sistema i opreme”.
Lokacija ovog odlagališta je u blizini postojeće nuklearne elektrane Olkiluoto i kao lokacija za ovo konačno odlagalište je izabrana još 2000 godine, a parlament Finske je odobrio načelnu odluku o projektu skladišta sledeće, 2001. godine. Kompanija Posiva je – koja se, inače, nalazi u zajedničkom vlasništvu finskih nuklearnih kompanija Fortum i TV – podnela zahtev za građevinsku dozvolu Ministarstvu za zapošljavanje i privredu u decembru 2013.
Vlada je izdala građevinsku dozvolu za projekat u novembru 2015. godine, a radovi na izgradnji skladišta počeli su godinu dana kasnije, a u planu je da se ovo odlagalište proširi ne bi li moglo da primi i dodatne količine nuklearnog otpada.
Inače, Onkalo je samo jedno od predloženih geoloških repozitorijuma širom sveta: U SAD se već decenijama razvija trajno odlagalište otpada u Juka planinama, u Kanadi u provinciji Ontario i slično. Zajedničko svim ovim projektima je da su u pitanju dubinska odlagališta u stabilnim geološkim formacijama za koje se ne očekuje da će biti geološki aktivne stotinama hiljada (i čak milionima) godina.
Geološko odlaganje nije, međutim, jedini način na koji se može rešiti problem nuklearnog otpada. Određeni broj zemalja radi na obradi utrošenog nuklearnog goriva, koje se posle te obrade može ponovo koristiti. A određeni broj zemalja radi i na zatvaranju gorivnih ciklusa što bi, opet značilo još radikalnije smanjenje količine nuklearnog otpada. To međutim ne znači da se problem nuklearnog otpada tim metodama može do kraja rešiti – na kraju će uvek ostati neka količina nuklearnog otpada koji neće moći dalje da se koristi, ali uz primenu naprednijih metoda ta količina može biti radikalno manja.
A dodajmo još i jednu zanimljivu stvar: zarad rešavanja ovog problema pre nekih četrdesetak godina u SAD je formirana i radna grupa naučnika (Human Interference Task Force) među kojima su bili i fizičari i tehnolozi ali i antropolozi, semjotičari i psiholozi koji su imali zadatak da zajednički osmisle simbolički sistem koji bi neke buduće generacije (koje, opet, ne govore nužno jezike koje mi koristimo ili koje, na kraju krajeva, možda i ne govore bilo kakav jezik. Na kraju krajeva, ne moraju to nužno biti ljudi) nekako mogao upozoriti da su ta odlagališta opasna. Veoma zanimljivo.
Više o konkretnom projektu Onkalo možete pogledati i u ovom videu.
S.A.