Za i protiv klimatskog progresa u doba atoma  

Spor oko nuklearne energije traje već decenijama. Međutim često i uporno protivljenje nuklearnoj energiji od strane velikog dela ekološkog pokreta potkovano je pogrešnim i ponekad čak zlonamernim argumentacijama. U gotovo savršenom tekstu autor Lej Filips (Leigh Phillips) detaljno i minuciozno analizira argumentaciju iz novoizašle knjige “Nuklearna energija nije rešenje: ludost atomske energije u doba klimatskih promena”, M. V. Ramana (Verso, 2024). Tekst ćemo, zbog dužine, objavljivati u formi feljtona

Nova knjiga koja se protivi nuklearnoj energiji nenamerno je ukazala da je protivljenje (nuklearnoj energiji. Prim. Prev.) 1970-ih bila ćorsokak za levicu. Ispitujući savremene argumente, postaje jasno da je ovaj istorijski stav ometao klimatski napredak i energetsku pouzdanost.

Pregled knjige “Nuklearna energija nije rešenje: ludost atomske energije u doba klimatskih promena”, M. V. Ramana (Verso, 2024)

24. juna ove godine, fabrika baterija u Hvasongu, u Južnoj Koreji, zapalila se nakon što je jedan broj litijum-tionilhloridnih baterija eksplodirao u skladištu gde je bilo uskladišteno oko trideset pet hiljada jedinica tih baterija. Zgradu plamen progutao za samo četrdeset dve sekunde, a belo-sivi oblak gasa formirao je vertikalni stub, nalik erupciji vulkana. Tionil hlorid, visoko toksična supstanca koja je navedena u Konvenciji o hemijskom oružju u odeljku 3 zbog svoje vojne primene (jer se koristi i kao nervni agens), takođe se široko koristi u industriji. Dvadeset tri radnika su umrla, verovatno u roku od nekoliko sekundi od udisanja štetnog dima, koji se takođe proširio širom okoline. Osim fabrike, još nemamo informacije o tome za koliko stanovnika Hvasonga se predviđa da će patiti od zdravstvenih komplikacija koje nastaju usled akutnog izlaganja isparenjima.

Prema Naučnom komitetu UN za efekte atomskog zračenja (UNSCEAR), to je dvadeset tri više smrtnih slučajeva od onih koji se pripisuju izloženosti radijaciji od nesreće u nuklearnoj elektrani Fukushima Daiči 2011. godine.

Dakle, da li treba očekivati da će Grenpis, Savet za odbranu prirodnih resursa i druge grupe za antinuklearnu kampanju sada povesti i kampanju za zabranu baterija? Ili će, što je verovatnije, ove grupe, kao i većina drugih, ovo posmatrati kao tragičnu industrijsku nesreću koja zahteva istragu i korektivne mere, ali inače treba nastaviti sa “business as usual”? Baterije i drugi oblici skladištenja energije, na kraju krajeva, su neophodni za čistu tranziciju, a ova posebna vrsta baterija ima višestruke i ključne uloge u industriji, transportu i medicini zbog svoje neobično visoke izdržljivosti i širokog opsega temperatura na kojima radi. I ljudi razumeju ovakve vrste kompromisa.: uvek možemo pokušati da poboljšamo bezbednost, ali ne postoji savršena bezbednost za bilo šta.

Ali ovo je u stvari nedoslednost. Prihvatamo rizik povezan sa baterijama — koji često uključuju toksične supstance — dok zadržavamo drugačiji pristup nuklearnoj energiji, obeležen čistim strahom i zilotskim protivljenjem. Mnogi na levici slavno kažu „Nein danke“ za „Atomkraft“, uprkos dokazima iz mnogih nezavisnih, objektivnih izvora da je nuklearna energija jedna od najbezbednijih i najčistijih dostupnih energetskih opcija, sa brojem smrtnih slučajeva po teravat-satu nižim od energije vetra i neznatno višim od solarnog. Zašto toliko ekoloških grupa daje prioritet gašenju nuklearne energije kada je Međuvladin panel za klimatske promene u više navrata naglašavao da je nuklearna, zajedno sa drugim čistim tehnologijama, od suštinskog značaja za izbegavanje opasnih klimatskih promena zbog teškoća oslanjanja isključivo na “povremene” (nesigurne, volitilne, nekonzistentne. prim. prev.) obnovljive izvore energije kao što su vetar i solarna energija, čak i sa tehnologijom skladištenja?

Nova knjiga, “Nuklearna energija nije rešenje: ludost atomske snage u doba klimatskih promena”, koju je napisao kanadski antinuklearni aktivista M. V. Ramana, a objavila levičarska izdavačka kuća Verso, neplanirano postavlja upravo ovo pitanje. (Da budemo pošteni: Verso je takođe objavio jednu od mojih knjiga). Ramana, poznat u Kanadi po svom protivljenju nuklearnoj energiji, istaknut je u svojoj zemlji zbog svojih stavova koliko i njegova australijska koleginica Helen Caldicott na međunarodnom nivou (Ramana je u savetodavnom odboru Caldicottove nevladine organizacije “Beyond Nuclear”).

Knjiga uglavnom rabi poznate antinuklearne argumente o topljenju (reaktora. Prim. prev.), radijaciji, otpadu i rudarstvu, uz dodavanje zabrinutost oko troškova i vremenskih okvira. A stvarna vrednost knjige leži u podsticanju dubljih diskusija o pitanjima koja su od suštinskog značaja za potpuno suočavanje ako želimo da rešimo klimatsku krizu: neizbežnost kompromisa u vezi sa zdravljem i životnom sredinom; razlike između “rizika” i “opasnosti”; i sukob na levici između racionalne kritike tržišta i iracionalne tehnofobije.

Metodološki nedostaci

Knjiga počinje pričom o Mizue, mladoj devojci koja je živela dvadeset kilometara od elektrane Fukušima Daiči, i njenom voljenom psu Macuko, koji je poginuo nakon što su zemljotres i cunami u Tohokuu rezultirali zloglasnom nuklearnom nesrećom. Ramana sugeriše da je štene uginulo zbog izlaganja radijaciji, ali za to ne nudi nikakve dokaze – ostavljajući čitaocu da zaključi da je korelacija ova dva događaja takođe uzročna veza.

Ovo je već samo posebi prilično besraman pokušaj da se manipuliše emocijama čitaoca, ali Ramana se tu ne zaustavlja već naprotiv – argumentaciju zaoštrava – govoreći nam da je samo nekoliko godina kasnije, Mizue dijagnostifikovan rak štitne žlezde. Opet, Ramana ne nudi nikakve dokaze o bilo kakvoj uzročnoj vezi, ali nam govori da je rak štitne žlezde najčešća zdravstvena posledica nuklearne nesreće, i posebno su pogođena deca. U prilog ovoj tvrdnji, on pominje studiju u časopisu “Epidemiology” koja je otkrila otprilike tridesetostruko povećanje broja slučajeva raka štitaste žlezde među decom i adolescentima u Fukušimi, i više od tri stotine stanovnika ostalih uzrasta sa sličnom dijagnozom.

Priča o devojčici oboleloj od raka i njenom mrtvom štenetu je, očigledno, nabijena emocijama. Čitaoci sasvim lako mogu pomisliti da je monstruozno ispoljavati skepticizam pred takvim tvrdnjama, što je izgleda i bila Ramanova namera. Ipak, važno je pažljivo ispitati takve tvrdnje.

Ramana ne daje nikakav citat koji bismo mogli da proverimo ovde, ali na sreću, rad koji navodi je lako pronaći. Izvještava o učestalosti od devedeset dva slučaja raka na milion djece godišnje, u poređenju sa osnovnom incidencom od samo tri takva slučaja na milion godišnje iz procjene iz 2007. godine. Zvuči poražavajuće. 

Ono što Ramana ne pominje jeste da je studija koju finansira japanska vlada otkrila nedostatke u metodologiji citiranog rada. Obično, kao i 2007. godine, ne postoji skrining za karcinom štitaste žlezde široke populacije. Asimptomatska deca ne idu kod lekara da se testiraju, već samo ona koja misle da imaju otežan rast ili neke druge abnormalne simptome. Ali nakon nuklearne nesreće, prefektura je izvršila ultrazvučno skeniranje na reprezentativnom uzorku populacije, uključujući i asimptomatsku, zdravu decu. Ultrazvuk je otkrio sitne, sporo rastuće tumore koji se inače ne bi dijagnostikovali. Dakle, osnovna metodologija je bila pogrešna.

Druga studija je ispravila ovu grešku tako što je uporedila incidencu u Fukušimi sa ultrazvučnim skeniranjem reprezentativnog uzorka hiljada dece, uključujući i asimptomatsku decu u tri udaljene prefekture – Aomori, Nagasaki i Jamanaši. Istraživači su otkrili da je ova kontrolna grupa u udaljenoj prefekturi imala sličnu ili blago povećanu incidencu otkrivanja raka štitaste žlezde u poređenju sa grupom u Fukušimi.

Drugim rečima, povećana stopa otkrivanja raka štitaste žlezde bila je posledica veće stope testiranja iz vladine kampanje ultrazvučnog skrininga, a ne nuklearne katastrofe. A takvi programi skrininga uvek pronalaze veću incidencu od osnovne linije koja nije u kampanji.

Metodološki propust ne bi trebalo da iznenadi bilo koga ko je upoznat sa ovom konkretnom vrstom kancera, koji vrlo često ostaje nedijagnostikovan i otkriva se često tek nakon smrti.

Istraživanja su nastavljena periodično od 2011. godine, uključujući procene pojedinaca do dvadeset i pet godina. Od 2022. godine, sprovedeno je pet takvih procena i zaključak ostaje isti:

“Zajedno sa niskom apsorbovanom dozom zračenja štitnom žlezdom procenjenom u izveštaju Naučnog komiteta Ujedinjenih nacija za efekte atomskog zračenja (UNSCEAR) za 2020. godinu, naši rezultati sugerišu da povećana incidencija raka štitaste žlezde u detinjstvu u prefekturi Fukušima nije uzrokovana izlaganjem radijaciji, već veoma osetljivom metodom detekcije. [Dodati akronim i naglasak]”

Černobiljski kanceri 

UNSCEAR, sa sedištem u Beču i deo Programa UN za životnu sredinu, procenjuje rizik od jonizujućeg zračenja. Njegov izveštaj za 2020. nije otkrio štetne efekte na zdravlje koji bi se mogli direktno pripisati izloženosti radijaciji od incidenta u Fukušimi. Analiza komiteta, koja je uključivala japanske stručnjake i međunarodnu pomoć, zaključila je da su nivoi radijacije preniski da bi izazvali primetan porast stope raka. Takođe nije bilo verodostojnih dokaza o višku urođenih anomalija, mrtvorođenih, prevremenih porođaja ili male težine pri rođenju.

Niko nije umro, i niko se ne očekuje da umre ili da se razboli od posledica izlaganja radijaciji.

Ramana priznaje da su UNSCEAR i druge nacionalne, regionalne i opštinske procene donele slične zaključke, ali tvrdi da se vlade angažuju u „istorijski testiranoj strategiji“ „negiranja“, pošto su sve “zarobljene nuklearnom industrijom”. On tvrdi da ova zavera za prikrivanje broja smrti i bolesti uključuje ne samo međunarodne naučnike, već se proteže i kroz dugi vremenski period, navodeći kao dokaz jednu studiju iz 2002. koja je tvrdila da je došlo do porasta broja karcinoma štitaste žlezde nakon katastrofe u Černobilju. Ramana takođe pominje, bez citata, studije koje sugerišu višak broja kancera, srčanih bolesti i urođenih malformacija oko Černobila.

Ali niko zapravo ne poriče da je došlo do porasta raka štitne žlezde među decom u blizini fabrike nakon te katastrofe.

Džeri Tomas, molekularni patolog i direktor Černobilske banke tkiva (CTB), posebno je upućen u rak štitne žlezde — koji za razliku od mnogih karcinoma ima veoma dobru prognozu jer, prilično ironično, dobro reaguje na tretman zračenjem — kao i njegovu procenu tehnike, epidemiologiju i incident u Černobilju. Tomas je u početku bila privučena na teren zbog njene brige oko nuklearne energije. CTB, smešten u američkom Nacionalnom institutu za rak uz podršku ukrajinske vlade, EU i Svetske zdravstvene organizacije, je skladište biološkog materijala hiljada ljudi koji su kao deca bili izloženi radioaktivnim ispadima tokom nuklearne elektrane u Černobiljskoj katastrofi iz 1986. godine.

Tokom decenija, više od trideset studija je napravljeno koristeći uzorke i podatke iz CTB-a. Ove studije, zajedno sa drugim istraživanjima koja se ne oslanjaju na CTB, dosledno nisu pronalazila nikakve dokaze za povećanje broja kancera osim raka štitne žlezde među onima koji su bili deca u vreme izlaganja – čak i za one koji žive najbliže elektrani. I, suprotno Ramanovoj tvrdnji, kao što Tomas primećuje u radu koji rezimira rad banke tkiva, u narednih dvadeset pet godina, bilo je petnaest više smrtnih slučajeva od raka štitaste žlezde nego što bi se inače očekivalo. A predviđa se da će ukupni višak za očekivani životni vek biti šezdeset. A incidenca raka štitaste žlezde se vraća na normalu kod svih rođenih nakon što je zračenje nestalo.

Razlog za to je jednostavan: mali broj ljudi je bio izložen visokoj dozi jonizujućeg zračenja, dok je većina obolele populacije bila izložena niskoj dozi. Kao i kod svakog toksina, doza je ono što čini otrov. Tri osobe su umrle u samoj eksploziji reaktora, a 134 je oobolelo od akutne radijacione bolesti usled izlaganja visokim dozama. Dvadeset osam od njih – svi vatrogasci – umrlo je u roku od nekoliko meseci.

Ali pored toga, 150.000 ljudi koji žive u najzagađenijim područjima bilo je izloženo dozi zračenja od pedeset milisiverta (mSv) u narednih dvadeset godina, ili 2,5 mSv godišnje — samo malo iznad prosečne prirodne, svakodnevne izloženosti od 1-2 mSv godišnje, i manje od onoga čemu je neko izložen u jednom jedinom CT skeniranju. Kako Tomas kaže: „Male doze radijacije su daleko manje opasne od života u velikom gradu ili prekomerne težine. Razlog zašto su deca bila više pogođena je taj što su njihove štitne žlezde male i još uvek rastu – što povećava rizik od oštećenja ćelija. 

Rizik i opasnost

Ovde nalazimo prvu korisnu lekciju iz grešaka sadržanih u Ramaninoj knjizi: važnost razlikovanja između rizika i opasnosti. Ove dve reči se obično koriste kao sinonimi, ali u okviru epidemiologije i toksikologije imaju srodna ali različita značenja. Opasnost je potencijal da izazove štetu. Ta opasnost pomnožena sa nivoom izloženosti jednaka je riziku da se ta šteta zaista dogodi.

Ramana proglašava nuklearnu energiju „inherentno opasnom“, ali to je besmisleno. Sve je, čak i prelazak ulice i ispijanje šoljice kafe, sam po sebi opasno. Ništa nije savršeno bezbedno, odnosno bez opasnosti. Ništa. Ali rizik koji predstavlja ispijanje kafe i prelaženje ulice je izuzetno mali. Soja sos predstavlja opasnost od smrti od hipernatremije – prekomerne koncentracije soli u krvi. Ali rizik od ovoga je smešno mali, jer je količina soja sosa koja se mora popiti da bi se to dogodilo nerealno velika. (Ipak, neki ljudi su dovoljno blesavi da pokušaju: 2013. čovek je pao u komu nakon što je popio čitav litar). 

Ramana, međutim, kao i većina antinuklearnih aktivista, odbacuje ovo shvatanje o tome kako nastaje šteta. Tvrdi da ne postoji bezbedna doza zračenja. Prema njegovim rečima, čak i minimalni nivoi izloženosti nanose štetu.

Pa ipak, ne morate da budete epidemiolog, toksikolog ili stručnjak za zračenje da biste razumeli kako se ovo ne poklapa sa uobičajenim iskustvom: rendgenski snimak zuba ima 0,0005 mSv, istu izloženost kao da jedete 135 g vreća brazilskih oraha. Mogućnost nanošenja štete – tj. opasnost – u oba slučaja je identična, a ipak se instinktivno zna da je rizik nizak. Ljudi neće odustati ni zbog rizika (osim ako, kao ja, više volite indijski orah).

Pivo sadrži radioaktivni oblik kalijuma, ali daleko manje od onoga što je u soku od šargarepe (iako ne morate da brinete o zračenju da biste dali prednost prvom u odnosu na drugi). Hajde sada da podignemo ulog: prosečna godišnja doza jonizujućeg zračenja koju iskusi radnik u nuklearnoj elektrani je samo nešto veća od one kod putnika avio-kompanije koji putuje od Njujorka do Londona i nazad (jer je putnik bliže svemiru, koji je uzvor svakakvih vrsta jonizujućeg zračenja, nego kada je na tlu). Ali ni jedno ni drugo ne predstavlja značajan rizik po zdravlje. Dakle, stavimo ovu neuku radiofobiju na ropotarnicu istorije. Nije problem u zračenju: već u tome kakvo je ono i u kojoj količini.

Da budemo jasni, ništa od ovoga ne znači da su smrt ili bolest od černobilske katastrofe bili prihvatljivi. Ništa od toga nije bilo prihvatljivo, ali nike ni nužna i neizbežna posledica upotrebe nuklearne energije. Katastrofa je bila isključivo proizvod korumpiranog i umirućeg staljinističkog režima, a ne same tehnologije nuklearne energije. Okrivljavanje tehnologije, a ne sovjetske autokratije, znači oslobađanje odgovornosti potonje.

Tekst je prvo objavljen u levičarskom šasopisu Jacobin. Sutra ćemo objaviti drugi deo feljtona. 

Prevod: Stefan Aleksić