Slovenija razmatra opcije trajnog odlaganja: zajedničko odlagalište za Krško i reaktor TRIGA II najisplativije rešenje
Američka kompanija Deep Isolation izradila je studiju procene troškova za slovenačku Agenciju za radioaktivni otpad (ARAO), koja je pokazala da je ekonomski daleko opravdanije da se iskorišćeno nuklearno gorivo iz istraživačkog reaktora TRIGA II odlaže na istoj lokaciji i u istom sistemu dubokog geološkog odlagališta zajedno sa gorivom iz Nuklearne elektrane Krško
Prema nalazu ove studije, izgradnja samostalnog odlagališta u dubokim bušotinama (deep borehole) samo za potrebe reaktora TRIGA II koštala bi oko 65,6 miliona evra. Sa druge strane, integrisanje male količine goriva iz ovog istraživačkog reaktora (ukupno 84 gorivna elementa koji staju u samo jedan univerzalni kanister) u buduće odlagalište za NE Krško donosi tek neznatno povećanje ukupnih troškova. Razlog leži u tome što fiksni troškovi uspostavljanja samog postrojenja i infrastrukture nastaju nezavisno od toga kolika je količina otpada koji se odlaže.
Inače, reaktor TRIGA II sa radom je počeo 1960-ih godina na Institutu „Jožef Stefan“ kod Ljubljane, gde služi za proizvodnju radioizotopa u medicinske svrhe i za obuku stručnjaka, a njegovo gašenje planirano je za 2043. godinu – kada ističe i produženi radni vek NE Krško.
Šta je tehnologija odlaganja u duboke bušotine?
Odlaganje radioaktivnog otpada u duboke bušotine predstavlja koncept trajne geološke izolacije koji se razmatra još od 1950-ih godina, ali do sada nigde u svetu nije komercijalno primenjen. Kompanija Deep Isolation razvila je i patentirala tehnologiju koja direktno koristi opremu i standardne metode bušenja iz naftne i gasne industrije.
Koncept predviđa da se hermetički zatvoreni, na koroziju otporni čelični kanisteri (prečnika 22–33 cm) spuštaju u bušotine iskopane u stenskim formacijama koje su stabilne stotinama miliona godina. Sama bušotina počinje vertikalnim segmentom, a zatim se zakrivljenjem prevodi u skoro horizontalni „sekstor za odlaganje“ dužine do 3,2 kilometra, na dubinama od nekoliko stotina metara do čak tri kilometra ispod površine Zemlje. Kada se kanisteri polože, vertikalni pristupni kanal se trajno pečati stenskim materijalom, bentonitnom glinom i specijalnim smesama.
Ovaj metod se razlikuje od standardnijeg metoda koji se takođe razmatra kao što je Onkalo u kojem se nuklearni otpad odlaže u klasično izrađena rudarska okna.
Komentar
Iako je tehnologija odlaganja u duboke bušotine još uvek u fazi ispitivanja i nema komercijalnu primenu u svetu, ova studija za Sloveniju naglašava ključni princip upravljanja nuklearnim otpadom: ekonomiju obima. Male količine iskorišćenog goriva iz istraživačkih ili edukativnih reaktora ne opravdavaju pojedinačne kapitalne investicije u posebna odlagališta. Zato je spajanje inventara sa velikim komercijalnim elektranama jedini racionalan i finansijski održiv put. Ova tema nosi važne pouke i za naš region: svaka buduća odluka o razvoju nuklearnih kapaciteta ili upotrebi istraživačkih reaktora mora od prvog dana računati na strategiju i troškove trajnog zbrinjavanja radioaktivnog otpada, gde regionalna saradnja i objedinjavanje resursa predstavljaju najracionalniji model.
Ali još jednom dodajemo: nismo sigurni da je trajno odlaganje istrošenog nuklearnog goriva – samo po sebi – ekonomski pametan potez. Istrošeno nuklearno goriva, naime, nije zapravo “istrošeno”, jer se u njmu i dalje nalazi najveći procenat nuklearnog materijala koji bi se reprocesovanjem mogao iznova iskoristiti.
Izvor: World Nuclear News
S.A.