250 milijardi dolara godišnje za obnovu globalne nuklearne flote. WNA poziva komercijalne banke u pomoć

Globalna tranzicija ka niskougljeničnim energetskim sistemima zahteva zapanjujućih 250 milijardi dolara godišnje u kapitalnim rashodima za finansiranje obnove nuklearnog sektora, pokazuju novi podaci Svetske nuklearne asocijacije (WNA). Sektor vrši sve veći pritisak na vodeće komercijalne banke da otključaju privatni kapital, uz upozorenje da same državne subvencije ne mogu izneti obim atomske infrastrukture neophodan za dostizanje klimatskih ciljeva do sredine veka  

WNA procenjuje da će globalna ulaganja u nuklearnu infrastrukturu morati naglo da rastu, sa pikom investicija koji se očekuje u periodu od 2041. do 2045. godine.

Finansijska paraliza i lekcije iz Evrope

Uprkos tome što napredne ekonomije i tržišta u razvoju sve više posmatraju nuklearnu energiju kao jedinu stabilnu baznu alternativu fosilnim gorivima, ekstremno visoki početni troškovi i istorijska kašnjenja u izgradnji i dalje odbijaju privatne institucionalne investitore. Pa se tako kao glavni razlozi navode: 

• Skepticizam komercijalnih banaka: finansijske institucije drže se podalje pre svega zbog fiskalnih debakla na zapadnim tržištima, od kojih je najpoznatiji britanski projekat Hinkley Point C. Ovaj projekat je pretrpeo ogromna kašnjenja, pomerajući rok za početak rada na 2030. godinu, uz gotovo udvostručenje prvobitno planiranih troškova.
• Problem investicionog ciklusa: za privatni kapital i komercijalne banke, novac zarobljen u decenijskoj fazi izgradnje nosi nulti prinos i privlači ogroman regulatorni rizik.
• Modeli prebacivanja rizika na građane: zbog toga industrija zahteva nove finansijske okvire — poput modela regulisane osnovice sredstava (RAB model) — koji primoravaju potrošače da počnu sa plaćanjem elektrane kroz račun za struju još tokom njene izgradnje, čime se rizik privatnih zajmodavaca svodi na minimum, ali ovo modeli izazivaju otpore javnosti 

Mali modularni reaktori kao finansijska slamka spasa?

Kako bi se zaobišla finansijska barijera gigavatskih reaktora od više milijardi dolara, industrija agresivno promovise male modularne reaktore (SMR). Projektovani da se fabrički sklapaju i transportuju direkte na lokaciju, SMR-ovi zahtevaju samo delić početnog kapitala i nude znatno kraće rokove izgradnje.

Ako SMR tehnologija dostigne komercijalni obim, to bi moglo promeniti finansijski pejzaž: modularne investicije omogućavaju komunalnim preduzećima da postepeno proširuju kapacitete, generišući prihod od prvog modula za finansiranje sledećeg. Bez toga, ulazak privatnog kapitala sa Vol Strita ostaje na nivou teorije. 

Posledice po zemlje u razvoju: veliki i dugoročni krediti

Ogromni kapitalni zahtevi predstavljaju nepremostivu prepreku za ekonomije u razvoju koje žele da sprovedu industrijalizaciju. Na primer, Kenijska agencija za nuklearnu energiju (NuPEA) planira izgradnju prve komercijalne elektrane snage od 1.000 megavata, čija se vrednost procenjuje na oko 3,8 milijardi dolara.

Prikupljanje ovog kapitala na međunarodnom tržištu duga po komercijalnim kamatnim stopama potpuno bi urušilo državni budžet. Zbog toga su zemlje poput Kenije, Nigerije ili Gane primorane da se okrenu državno podržanom finansiranju od strane suverenih prodavaca – u prvom redu ruskog Rosatoma ili kineskog CNNC-a – koji nude pristupačne, ali izrazito geopolitički obavezujuće kreditne pakete u sklopu prodaje sopstvene tehnologije. 

Komentar

Sve ovo zajedno potvrđuje ono što od samog početka rada ovog medija govorili: finansiranje izgradnje novih nuklearnih kapaciteta je izuzetno skupo i glavna prepreka nisu ni otpori javnog mnjenja, ni tehnologije, pa čak ni bezbednost, ni “nuklearni otpad” – već jednostavna i profana nevoljnost privatnog kapitala da se upusti u projekte dugotrajnog ciklusa povrata investicija. 

Stoga se države ispostavljaju kao jedini mogući entiteti koji su kadri za ovakve finansijske konstrukcije – prosto po liniji nužnosti. Privatni kapital jednostavno ne mora da zadovoljava potrebe stanovništava, ali države kao političko-ekonomske i istorijske formacije moraju, pa su stoga i prinuđene na često nepovoljne finansijske konstrukcije ne bi li elektroenergetske kapacitete osposobile za buduće potrebe za električnom energijom (koje će nesumnjivo rasti) – a zašto su takve finansijske konstrukcije “nepovoljne” pitanje je za političku ekonomiju. 

Nuklearna industrija, istina, pokušava da zakrpi sopstvene rupe – pa se tako dala i u razvoj tehnologija upravo za krpljenje tih rupa. Po našem mišljenju, tehnologija malih modularnih reaktora – iako sama po sebi to nije “nova” tehnologija, samo novi paket – upravo treba da zakrpi ovu finansijsku rupu. Jer mali modularni reaktori ne nude previše u tehničkom smislu, ali nude u marketinštkom – oni se reklamiraju kao “off the shelf” rešenje koje se jednostavno negde kupi pa možete da izbegnete produženi period rizika te se time pokušava uspostaviti kao privlačan upravo za one forme investicionog kapitala koji želi da izbegne previše velike rizike. 

Ali mi sumnjamo da se radikalno nove tehnologije mogu izvesti iz potreba za veštim marketinškim manevrima, pa sumnjamo i da će mali modularni reaktori ikada adekvatno odgovoriti na potrebe budućnosti, ali ovo je tema za neku drugu analizu.  

Izvor: World Nuclear Association / Streamline Feed / Financial Times

S.A.