Ričard Olington, Radiant Energy Group: o nemačkim reaktorima, “know-how” i pomalo o nuklearnoj energiji u Srbiji 

Razgovarali smo sa Ričardom Olingtonom, koji trenutno radi kao konsultant u konsultantskoj firmi Radiant Energy Group. Pričali smo o mnogim temama, ponajviše o potencijalnom restartovanju Nemačkih reaktora, što je strateška tema koju Nuklearna perspektiva prati, ali smo se dotakli i pitanja Srbije i njenog plana da u energetski miks uključi i nuklearnu energiju 

Vi ste deo Radiant Energy Group. Pošto ovakva organizacija može izgledati malo neobična publici u Srbiji, možete li nam dati kratak pregled vaše organizacije i njene svrhe? 

Radiant Energy Group  je konsultantska kuća u oblasti energetska koja nudi zdrave strateške savete o energetskim tranzicijama. Naša misija je da liderima pružimo uvide zasnovane na podacima i eventualne mape puta koje su im potrebne u energetskoj tranziciji ka budućnosti sa velikom količinom energije niskog ugljeničkog sadržaja. Prethodni projekti sa kojima smo se suočavali uključivali su razumevanje šta javnost misli o nuklearnoj energiji i detaljna ispitivanja u preko 20 zemalja širom sveta, učenje uvida iz najbboljih svetskih proizvođača čiste električne energije, praćenje kako se promene u IEA-inim (Međunarodna Agencija za Atomsku Energiju) svetskim energetskim projekcijama menjaju iz godine u godinu. 

Radiant je uradio istraživanje o mogućnosti ponovnog pokretanja nuklearnih elektrana u Nemačkoj. Šta je bila Radiantova primarna motivacija za to istraživanje? 

Radiant želi da pruži liderima uvide zasnovane na podacima i mape puta koje su im potrebne da dovedu do budućnosti sa niskim sadržajem ugljenika i visokom energijom. Ponovno pokretanje već izgrađenih nuklearnih elektrana jedan je od najboljih načina za postizanje ovog cilja.

Možete li nam dati – ukratko – zaključke ovog izveštaja? 

Nemačka povlači svoje zatvorene nuklearne elektrane, ali mogućnosti za ponovno pokretanje ostaju. Nova potražnja za energijom i vesti o oživljavanju TMI (Three Mile Island) poboljšale su izglede za zatvorene fabrike. Nikakve značajne tehničke barijere ne sprečavaju ponovnu aktivaciju nemačkih nuklearki, ali je potrebno brzo delovanje.

Vaše istraživanje takođe uključuje procene troškova ovog procesa. Možete li nam dati pregled ovih troškova? 

Troškovi ponovnog pokretanja nemačkih reaktora procenjeni su upoređivanjem sa poznatim troškovima i rokovima sličnih popravki i građevinskih projekata u Evropi i Severnoj Americi. U vreme objavljivanja izveštaja, vraćanje reaktora koje smo smestili u klasu 1 na mrežu moglo bi koštati do milijardu evra, ali verovatno znatno manje. Ponovno pokretanje reaktora klase 2 može zahtevati ulaganja do 3 milijarde evra. Istorijski gledano, nemački marginalni troškovi nuklearnog rada kretali su se između 16,9 i 17,9 evra po megavatčasu. Sa inflacijom i povećanim troškovima goriva i usluga, stručnjaci sada procenjuju da će se tekući operativni troškovi kretati u rasponu od 22–30 evra po megavatčasu nakon jednokratnih ponovnih ulaganja.

Ovo istraživanje, urađeno pre nekoliko meseci, pokazalo nam je da je ponovno pokretanje reaktora u Nemačkoj zaista bliže nego što se misli. Da li se situacija do sada na bilo koji način promenila? 

Od kada je naš izveštaj objavljen, imali smo promenu parlamenta u Nemačkoj. Sada se u političkim partijama vode ozbiljni razgovori o tome šta učiniti sa nuklearnom energijom. Njemačko nuklearno društvo KernD je nedavno izašlo kao podrška ponovnom pokretanju nuklearnih elektrana u zemlji ovdje, a vitalni međunarodni partneri u lancu snabdijevanja potvrdili su da bi bili voljni da pomognu Njemačkoj u njenim naporima da ponovo pokrene nuklearne reaktore. 

Kakve bi koristi Nemačka i njena privreda mogle da imaju od ovog ponovnog pokretanja – opet, ako bi se donela takva odluka? 

Po ceni ugovora o kupovini električne energije od 100 evra po megavatčasu, slično ugovoru sa TMI, devet reaktora u klasi 1 i 2 u Nemačkoj moglo bi zajedno da generiše oko 10 milijardi evra godišnjeg prihoda. Tokom 20 godina, s obzirom na ponovno pokretanje investicije od 20 milijardi evra za svih devet reaktora i konzervativnih 30 evra po megavatčasu za operativne troškove, ovo bi generisalo preko 100 milijardi evra profita.

Sa ponovnim radom nuklearnih elektrana, emisije CO2 povezane sa električnom energijom bi se smanjile u Nemačkoj i susednim zemljama. Otprilike 5.000 visoko plaćenih radnih mesta bi se sačuvalo u ruralnim zajednicama u kojima se nalaze nuklearne elektranea volja nemačke javnosti da se reaktori ponovo pokrenu biće ispunjena. Pored toga, nekada najsavremenija nemačka industrija nuklearne tehnologije mogla bi da se revitalizuje ukoliko više zemalja započne ili proširi svoje nuklearne programe.

Jedno pitanje mi je sada veoma interesantno: Nemačka se odavno opredelila za zatvaranje nuklearnih postrojenja i to je bio proces koji je trajao više od decenije. Da li postoji mogućnost da Nemačka i njene kompanije izgube „know-how”? 

Da, neki “know how” će biti izgubljen

Ne, ovo nije problem

Sve zemlje koje sada imaju nuklearne elektrane nekada nisu imale ta znanja. 

Sada postoji verovatno veća međunarodna saradnja i veća nuklearna radna snaga ikada ranije, a svi su u stanju da pomognu Nemačkoj.

Ponovno zapošljavanje i obuka kvalifikovane radne snage drugi je najveći izazov za ponovno pokretanje nemačkih reaktora, nakon političkih barijera. Nemačka nuklearna industrija je, pre ukidanja, zadržala impresivan rekord u radu postrojenja. U poslednjim godinama rada, nemački reaktori su postigli preko 90% raspoloživosti (Kapacitetni faktor. Prim. prev)  sa radnom snagom od 300 do 400 zaposlenih po reaktoru, koji su mogli da urade godišnje punjenje goriva i održavanje u roku od tri nedelje. Poređenja radi, američki reaktori, priznati po svojoj operativnoj izvrsnosti, takođe postižu preko 90% raspoloživosti, ali obično zahtevaju skoro 1.000 radnika i potrebno im je isto toliko vremena da se dopune goriva i prekidi održavanja svakih 18 meseci. Kao deo nuklearnog povlačenja, nemačka nuklearna radna snaga je vremenom opala. Nivoi osoblja u pogonima su smanjeni pošto zaposleni koji su penzionisani nisu zamenjeni, a ovo smanjenje se nastavilo nakon zatvaranja. Međutim, za razliku od SAD gde je zatvaranje nuklearnih elektrana dovelo do velikih otpuštanja, nemačke fabrike su zadržale većinu svoje radne snage i nakon zatvaranja. Svaka lokacija sa istrošenim gorivom već zahteva značajan broj licenciranog osoblja na licu mesta za bezbednost i održavanje. Takođe, mnogo osoblja koje je nekada upravljalo ovim postrojenjima sada radi na njihovom stavljanju iz pogona. U Isar 2 sada radi sa skoro 300 zaposlenih, što je manje u odnosu na prethodnih 400. Gundremingen ima 500 zaposlenih u poređenju sa 800 koliko je nekada bilo potrebno za dva reaktora u radu. Grohnde ima oko 200 zaposlenih, što je manje u odnosu na prvobitnih 400. Da bi se nemački nuklearni reaktori ponovo pokrenuli, mora se vratiti puno osoblje. Ovo će zahtijevati ponovno zapošljavanje bivšeg osoblja, zapošljavanje novog osoblja i prekvalifikaciju postojećeg osoblja za prelazak sa stavljanja van pogona na ponovno puštanje u rad i operativne zadatke. Za popravke i restauraciju biće potrebni dodatni tehničari i majstori. Ako nova nemačka vlada želi da brzo ponovo pusti u rad nekoliko reaktora, osoblje može biti stavljeno na raspolaganje zaustavljanjem aktivnosti razgradnje i privremenim preraspodelom na druge reaktore na osnovu vremenskih ograničenja i prioriteta. 

Sličnost između tipova reaktora većine postrojenja klase 1 i 2 („Baulinie3“ i „Baulinie80“) znači da se ovim transferom može upravljati uz razumnu preobuku. Bilo da je preostalo osoblje zadržano u matičnoj fabrici ili preraspoređeno, povećanje radne snage je od suštinskog značaja, ali izazovno zbog nedostatka kvalifikovane radne snage u Nemačkoj. Srećom, Nemačka ima jaku tradiciju kvalifikovane tehničke obuke i nudi atraktivne mogućnosti za karijeru u tehničkim oblastima. Poslovi u nuklearnoj industriji su visoko plaćeni, stabilni i lokalno zasnovani, što ih čini privlačnim na nemačkom tržištu rada. Stigma koja je nekada bila povezana sa nuklearnim radom se smanjila kako je rasla javna podrška nuklearnoj energiji. Menadžeri komunalnih preduzeća procenjuju da bi obuka novih inženjera i tehničara za ključne uloge u postrojenjima trajala oko tri godine. 

Tehnički proces ponovnog pokretanja reaktora u Nemačkoj je jedno, politički kontekst je nešto sasvim drugo: trenutno samo jedna stranka to zaista podržava, ali takođe možemo videti da većina Nemaca sada podržava nuklearnu energiju. Šta je sada realno potrebno da se ovaj projekat materijalizuje po vašem mišljenju? 

Rekao bih da u Nemačkoj postoji više političkih partija koje razmišljaju o ponovnom pokretanju nuklearnog programa. CDU, CSU, AfD najglasnije govore o svom interesu za ponovno pokretanje nuklearne energije, ali o tome tiho govore i druge stranke. 

Da bi se ponovno pokretanje nuklearki dogodilo možda će biti potrebna da se formira koaliciona vlada koja bi se obavezala na ponovno pokretanje nuklearnih reaktora u zemlji. Najvažnija akcija je obustavljanje aktivnosti razgradnje reaktora klase 1 i 2 dok se ne dočekaju neophodne izmene i dopune Zakona o atomskoj energiji. Industrijski partneri treba da istraže ugovore o kupovini električne energije kako bi motivisali proces ponovnog pokretanja i ograničili nepotrebnu štetu na reaktorima.

Hajde da na trenutak razgovaramo o Srbiji: trenutno je u velikoj meri zavisna od uglja. Koje bi – po vašem mišljenju – bile koristi od usvajanja nuklearne energije u naš energetski miks? 

Mnogo je pogodnosti, različite beneficije će biti važnije za različite grupe građana. Niže emisije; poboljšana briga o životnoj sredini; dobro plaćeni poslovi za radnike; potencijal da radnici koji trenutno rade u indusktriji vezanoj za ugalj dobiju šansu za pravedan transfer u industrije u “čistije” industrije; energetska nezavisnost; biti međunarodno priznat kao jedna od 30 zemalja sa tehničkom ekspertizom za izgradnju, rad i regulaciju nuklearne elektrane; obezbeđivanje pouzdane proizvodnje električne energije; generisanje baznog opterećenja koje vetar i solarna energija mogu da dopunjuju i; ako se uradi kao i u susednim zemljama, smanenje cene električne energije.

Ričard Olington je magistrirao mašinstvo na Univerzitetu Kembridž i radio je kao konsultant za strategiju u industriji i energetskoj industriji za klijente širom sveta. Njegov rad je poboljšao izglede za nuklearnu energiju tako što je konstruktivno osporavao zastarele narative o mišljenju javnog mnjenja o nuklearnoj energiji, ponovnom pokretanju nuklearki, stopama primene i operativnoj izvrsnosti. Nalazi se u Londonu.