Stečaj najvećeg evropskog solarnog operatera: da li je bankrot Nemačkog Enerparc-a sistemski alarm za evropsku energetiku?

Kompanija Enerparc AG iz Hamburga, jedan od najvećih nezavisnih operatera i vlasnika solarnih elektrana u Evropi, zvanično je podnela zahtev za stečaj pred nadležnim sudom u Hamburgu, izveštava Oilprice.com (i ostali svetski mediji). Za privremenog stečajnog upravnika imenovan je Stefan Denkhaus iz stečajne kuće BRL, dok se dugovi grupe procenjuju na oko 3 milijarde evra, od čega se najveći deo odnosi na projektno finansiranje

Inače, Enerparc u svom portfoliju ima oko 5,5 gigavata instalisanih kapaciteta širom više od 500 solarnih parkova, ali je samo 3,8 gigavata uspešno priključeno na mrežu. Kolaps je usledio nakon što su u junu propali pregovori o finansiranju novih kombinovanih projekata (solari upareni sa skladištima/baterijama), čime je kompanija ostala bez mogućnosti da servisira obaveze prema dobavljačima.

Ipak, ukoliko ste pomislili da je u pitanju usamljen slučaj – nije: ranije ove godine nemačka kompanija koja se bavi vetrom i solarom SoWiTec takođe je podnela zahtev za stečaj, dok su giganti poput BayWa r.e. i ABO Energy primorani na duboka finansijska restrukturiranja o čemu pišu svetski mediji.

Komentar: LCOE matematika u sudaru sa realnošću 

Bankrot kompanije Enerparc predstavlja korporativni događaj, ali su njegovi uzroci čisto sistemski, politički, ekonomski pa i političko-ekonomski (ovo poslednje: rekali bismo da je ključno). Ovo je prvi (ili jedan od prvih) “crno na belo” dokaz da je nemačka energetska tranzicija (Energiewende) stvorila sistem koji samom sebi generiše finansijsku (ali i praktičnu) neodrživost.

Nemačka je dodavala solarne i vetrokapacitete brže nego što mreža, skladišta i bazna energija mogu da ih apsorbuju, pa je zbog toga u sunčanim danima proizvodnja drastično premašivala tražnju a prodajne cene električne energije na berzi su padale u minus – tokom čega solarni parkovi ne dobijaju kompenzaciju. 

Mi dodajemo da je godinama javnosti plasirana teza o „jeftinom solaru“ na osnovu LCOE aršina (Levelized Cost of Electricity). Ali LCOE računa cenu kilovat-sata “kao da je” svaki kilovat-sat jednako vredan u bilo koje doba dana i godine. Međutim, LCOE potpuno zanemaruje čitav niz faktora: cenu rezervnih kapaciteta (gasne i elektrane na ugalj koje moraju da budu u pripravnosti za periode bez sunca i vetra – na primer pojave “Dunkelflaute”); troškove mrežnih pojačanja; inerciju i stabilnost frekvencije koju neupravljivi i povremeni izvori ne pružaju samostalno, pa ona mora dodatnim sistemima da se obezbedi. Ukratko, kao da je u pitanju veoma ozbiljna i neprozirna kontradikcija: električna energija iz neupravljivih izvora je naizgled jedna od najeftinijih u tački proizvodnje – ali i pored toga, kompanije koje ju proizvode ne mogu – i to sve češće ne uspevaju – da zatvore finansijsku konstrukciju.

Cena gašenja nuklearki

MOramo stoga da dodamo da ovaj slom dolazi kao direktna posledica političkih poteza u Berlinu: Nemačka je u aprilu 2023. ugasila svoje poslednje nuklearne elektrane – koje su pružale stabilnu, baznu energiju. Preuranjeno gašenje baznih kapaciteta potisnulo je nemačku industriju u veoma nepovoljan položaj. 

Doduše – gašenje baznih kapaciteta nije bilo samo preuranjeno, bilo je i organizovano uz pomoć manipulacije koja je bila na ivici protivzakonitosti. Pa tako podsećamo da su nemački mediji pre dve i po godine otkrili da je ministarstvo energetike čiji je ministar tada bio Robert Hebek poslanicima koji su tada odlučivali o budućnosti nuklearki dostavljalo “manipulisane” podatke. A podsećamo i na moć tadašnje ideološke hegemonije: poprilično smo sigurni da je tada ceo parlament znao da im se ispred nosa nalazi “manipulisani izveštaj” i gotovo smo sigurni da je svaki inžinjer u Nemačkkoj znao da se pred nosom poslanika nalazi “manipulisani” izveštaj –  i gotovo su svi to prećutali. 

Ono što je vrlo verovatno je da bi eventualno zadržavanje poslednjih nemačkih reaktora (tada je opcija bila da se kupi još po jedno punjenje goriva za te reaktore čime bi oni ostali na mreži dodatnih godinu do gidinu i po dana) smanjilo uvoz gasa i osetno oborilo oborilo cene struje, ali umesto toga, nemačka industrija (hemijska, čeličanska, auto-industrija) danas plaća struju po cenama koje su višestruko veće od onih u SAD, Kini i Francuskoj, zbog čega se proizvodni pogoni masovno zatvaraju ili sele iz zemlje. Istovremeno, prosečna cena struje za domaćinstva u Nemačkoj dostiže oko 37 centi po kolivatčasu.

Lekcija za donosioce odluka: neupravljivi, nepredvidivi i povremeni izvori bez bazne energije nisu zamena za bazna opterećenja

Primer Enerparc-a pokazuje da solarna flota sa kapacitetnim faktorom kakav je u Nemačkoj jednostavno ne može biti zamena za baznu energiju. Za države u razvoju i region Zapadnog Balkana, nemački scenario je veoma jasna opomena: bez stabilnih i upravljivih, baznih i karbonski neutralnih izvora – a to su nuklearna energija i hidro-kapaciteti – tranzicija se pretvara u finansijski balon koji na kraju plaćaju industrija i građani.

Izvor: Oilprice / Pv-magazine / Inspenet / Pv-tech / Ess-news (…)

S.A.