Finansijski model za nuklearku Sizvel C pod lupom revizora: privatni profiti koštaće britanske potrošače milijarde
Finansijski povrati privatnih investitora u projektu izgradnje nove britanske nuklearne elektrane Sizvel C (Sizewell C) mogli bi u početnoj fazi da koštaju britanske potrošače i do četiri milijarde funti, mada bi dugoročna neto korist za račune za struju mogla da dostigne čak osamnaest milijardi funti, navodi se u najnovijem izveštaju Državne revizorske institucije Velike Britanije (NAO). Ali izveštaj upozorava da inovativni model finansiranja – koji je primenjen u ovom slučaju – nosi ozbiljne rizike koji zahtevaju strog državni nadzor
Projekat Sizvel C, čija se ukupna vrednost procenjuje na trideset osam milijardi funti, predviđa izgradnju dva reaktora tipa EPR ukupne električne snage 3200 megavata. To je kapacitet dovoljan za snabdevanje oko šest miliona domaćinstava čistom energijom tokom najmanje šezdeset godina.
Elektrana će biti identična replika postrojenja Hinkli Point C (Hinkley Point C) koje je trenutno u izgradnji: oba će biti EPR reaktori, reaktori sa vodom pod pritiskom, hlađeni i moderirani lakom vodom i snage po 1650 megavata. Cilj ovog pristupa je da se, na osnovu prethodnog inženjerskog iskustva, gradnja ubrza i pojeftini. Zahvaljujući tome, bazni troškovi izgradnje Sizvel C projektovani su da budu za dvadeset dva odsto niži od najniže trenutne procene za Hinkli Point C. Konačna investiciona odluka doneta je u julu prošle godine, a završetak izgradnje planiran je za 2039. godinu.
Kontroverzni RAB model: građani plaćaju gradnju unapred
Ali za razliku od starih modela gde investitori sami finansiraju gradnju i preuzimaju rizik, a naplatu vrše tek kada elektrana počne da proizvodi električnu energiju, Sizvel C koristi model (nadamo se da ćemo dobro prevesti) “regulisane baze imovine” (Regulated Asset Based – RAB). Ovaj model podrazumeva da građani preko svojih računa za struju doprinose troškovima izgradnje još tokom same faze građevinskih radova, dakle, da finansiraju deo projekta tokom same izgradnje.
A potrošači su počeli da plaćaju ovaj doprinos krajem prošle godine a nadležno ministarstvo procenjuje da će projekat inicijalno podići račune tipičnog domaćinstva za četiri funte godišnje, a taj iznos će postepeno rasti na sedamnaest do devetnaest funti godišnje do trenutka kada elektrana proradi. Iako model predviđa dugoročne uštede, državni revizori napominju da ekonomske koristi za potrošače neće nadmašiti troškove izgradnje sve do posle 2060. godine.
Javno-privatno partnerstvo i unutrašnja struktura
U strukturi vlasništva, britanska vlada trenutno drži udeo od 44, 9 %, francuski EDF 12,5% (uz maksimalnu investiciju od jedne milijarde i sto miliona funti tokom gradnje), dok preostali deo drže privatni fondovi predvođeni kompanijama La Caisse, Centrica i Amber Infrastructure.
Državni revizori stoga izražavaju zabrinutost jer je vlada svesno preuzela manjinski udeo kako bi izbegla administrativne slabosti koje prate velike državne projekte, prebacujući operativno upravljanje na privatni sektor pod pretpostavkom da će njihova ekspertiza smanjiti troškove i ubrzati isporuku. Međutim, izveštaj NAO naglašava da nije potpuno jasno koliko ovaj aranžman zaista stimuliše privatne investitore da smanje troškove. Očekuje se da će investitori ostvariti internu stopu prinosa od 13 odsto (nakon oporezivanja) pod uslovom da se troškovi zadrže u okviru plana, a ta stopa pada na 10,8 odsto ukoliko troškovi skoče na maksimalni regulatorni prag od 47,7 milijardi funti. Investitori planiraju da prodaju svoje udele čim elektrana postane operativna.
Uprkos kritikama revizora, Tom Grejtreks, izvršni direktor Udruženja nuklearne industrije (NIA), stao je u odbranu projekta: „Ideja da je Britanija mogla da čeka i vidi da li će se pojaviti ‘nešto jeftinije’ ignoriše realnost. Prošli smo kroz najgoru energetsku krizu u generacijama i suočavamo se sa nestabilnošću tržišta gasa i geopolitičkim tenzijama. Britaniji je potrebna sigurna, domaća energija koja nije izložena globalnim fosilnim šokovima.”
A britanski model za Sizvel C otvara najbolniju temu moderne nuklearne renesanse: ko i koliko treba da plati cenu tehnološke i energetske tranzicije – država, privatni kapital ili krajnji potrošači preko svojih računa za struju? Uvođenje RAB modela je administrativni potez koji smanjuje rizik za privatne investitore i privlači svež kapital, ali prebacivanje tereta finansiranja na građane decenijama pre nego što dobiju prvi megavatčas čiste energije izaziva opravdan kritički otklon javnosti – koji ponajviše košta samu nuklearnu industriju. Pa smo tako primetime da oni koji senuklearnoj energiji protive i koriste argument visoke cene – koriste upravo premiere suludo skupih Sizvel C i Hinkli Point C prijekata u Velikoj Britaniji.
Za naš portal ovaj slučaj je jedna od najvaćnijih slučajeva koje strateško pratimo – jer daje lekciju o granicama deregulacije i opravdanosti državnog intervencionizma. Država je u slučaju Sizvela svesno prepustila kontrolu privatnim fondovima kako bi izbegla sopstvenu neefikasnost u upravljanju megaprojektima, ali računica pokazuje da će privatni profiti skupo koštati poreske obveznike, osim ako taj privatni menadžment drastično ne skrati rokove izgradnje – što ne izgleda da će se desiti. Dakle: nuklearna energija jeste stub energetske suverenosti i odbrane od fluktuacija cena fosilnih goriva na globalnom tržištu, ali arhitektura finansiranja i raspodela rizika između javnog i privatnog sektora moraju biti precizno i pametno postavljeni i pre svega postavljeni tako da donose neke društvene benefite. U suprotnom, projekti od nacionalnog interesa, pa i nuklearni projekti, veoma lako postaju alat za ekstrakciju profita na račun građana.
Izvor: World Nuclear News
S.A.