Da li će biti nuklearke u Saskačuanu?

Odgovor, po svemu sudeći, je: izgleda da hoće. Dok je Saskačuan do juče bio fokusiran isključivo na male modularne reaktore (SMR), novi sporazum sa kompanijom Bruce Power potvrđuje da provincija kreće u formalnu procenu izgradnje i velikih nuklearnih elektrana

Kompanija SaskPower potpisala je memorandum o razumevanju sa Bruce Power-om, operatorom najveće nuklearke u Kanadi, kako bi iskoristila njihovo višedecenijsko iskustvo u upravljanju velikim reaktorima. Ovaj potez prati novu energetsku strategiju Saskačuena (Saskatchewan First Energy Security Strategy), koja predviđa nuklearnu energiju kao ključni stub za napajanje rudarske industrije i poljoprivrede.

Iako Saskačuan nema operativnih nuklearki, planovi se sada razvijaju na dva koloseka:

• SMR projekat (Mali modularni reaktori): SaskPower je već odabrao GE Hitachi BWRX-300 (lakovodni rekaktori sa ključajućom vodom) kao primarnu tehnologiju, sa planom da prve jedinice budu operativne sredinom 2030-ih u blizini mesta Estevan. 
• Veliki reaktori: uporedo sa SMR projektom, počinje evaluacija velikih tehnologija (poput AP1000 kompanije Vestinghaus) kako bi se zadovoljila ogromna potražnja za baznom energijom koju nameće industrija

Zašto je saradnja sa Bruce Power-om važna?

Bruce Power upravlja sa osam reaktora u Ontariju i trenutno sprovodi masovni program njihove obnove, ali i planira projekat „Bruce C“ od dodatnih 4.800 megavata. Za Saskačuan, ovo partnerstvo znači direktan pristup „know-how“ bazi za razvoj projekata, licenciranje i dugoročnu bezbednu eksploataciju, što dramatično smanjuje rizik za provinciju koja je „novajlija“ u nuklearnom sektoru. 

Ali znači i još nešto: Bruce Power operiše reaktorima CANDU dizajna a u samoj Kanadi je već uzavrela rasprava o budućoj energetici i nuklearnim elektranama. Pa se tako deo javnosti pita zbog čega se proverena, testirana i domaća tehnologija, sa kojom postoji ogromno iskustvo, i koja je više nego kompetitivna – menja relativno novom tehnologijom BWRX-300 ili Vestinghausovim AP-1000. 

Kanada je, naime, jedna od veoma retkih zemalja koja ima razvijen potpuno domaći dizajn reaktora koji je tehnološki radikalno drugačiji od ostalih reaktorskih tehnologija koje su pretežno usvojene u svetu. Naime, iako se danas lakovodni reaktori (obično oni sa vodom pod pritiskom) smatraju najpristupačnijom i najpraktičnijom tehnologijom, Kanada je od samog početka svoj nuklearnog programa razvila sopstveni tehnološki pristup: razvila je reaktore koji su moderirani teškom vodom, koja je izuzetno potentan moderator. Kanadski CANDU (CANada – Deuterium – Uranium) zbog toga imaju izuzetno dobru neutronsku ekonomiju, pa kao gorivo mogu da koriste i prirodni, neobogaćeni uranijum a uz to imaju i mogućnost zamene gorive bez gašenja reaktora (online refueling) što ih čini komercijalno veoma kompetitivnim. 

Kraj paradoksa Saskačuan

A dodajemo još jednu, gotovo čudnu informaciju: Saskačuan je provincija na kojoj se nalaze neki od najvećih rudnika uranijuma na svetu, ali je ironično decenijama zavisio od fosilnih goriva. To će, očigledno, da se menja. 

Izvor: World Nuclear News 

S.A.