Ako jedna “zelena” elektrana košta 38 milijardi, nema nikakve nade za “neto nulu”
Prenosimo autorski tekst Metju Lina u Telegrafu
Pouzdan je, bezbedan i, iako nije sto posto bez ugljenika kada se uzme u obzir uticaj rudarenja minerala, otprilike je ekološki najprihvatljiviji. Postoji mnogo jakih argumenata za povećanje snabdevanja nuklearnom energijom u Velikoj Britaniji, a ministar energetike Ed Miliband danas je doneo pravu odluku odobrivši elektranu Sizvel C.
Postoji samo jedna začkoljica. Troškovi su se udvostručili u poslednjih pet godina i ponovo će se udvostručiti pre nego što se njeni reaktori uključe. U stvarnosti, Miliband i zeleni komesari oko njega dozvoljavaju da birokratija i birokratija podignu troškove zelene tranzicije na astronomske nivoe – a to će uništiti ceo projekat.
To će bar pomoći da se osigura da imamo dovoljno energije da održimo svetla upaljenim kada vetroturbine ne rade. Nuklearna elektrana Sizvel C će proizvoditi dovoljno energije za oko šest miliona domova kada bude završena. Vlada će posedovati većinski udeo, ali je Centrica, u vlasništvu British Gas-a, francuski EDF, zajedno sa nekim investicionim fondovima, bio snažno primoran da preuzme udele, dok će Nacionalni fond bogatstva, koji finansiraju poreski obveznici, obezbediti veći deo finansiranja. „Vreme je da se urade velike stvari i ponovo izgrade veliki projekti u ovoj zemlji“, hvalio se Miliband dok je najavljivao projekat.
Međutim, evo u čemu je problem. Elektrana će koštati 38 milijardi funti, što je skoro dvostruko više od 20 milijardi funti koliko je procenjeno kada se o njoj prvi put razgovaralo pre pet godina. Ako neko veruje da će zaista biti isporučena po ceni blizu te – imam „polovnu“ vetrenjaču koju bih želeo da prodam. S obzirom na užasna prekoračenja troškova koja muče svaki veći infrastrukturni projekat u Velikoj Britaniji, konačni trošak će biti znatno preko 60 milijardi funti, a možda čak i 80 milijardi funti. Biće to neverovatno skup komad opreme.
A ne mora tako. Nuklearne elektrane mogu se graditi po daleko nižim troškovima. U Francuskoj, nova elektrana košta procenjenih 11-12 milijardi evra, pa je čak i elektrana Flamanvil, koja je pretrpela značajno prekoračenje troškova, koštala samo 13 milijardi evra. Naravno, troškovi variraju u zavisnosti od njihove veličine i tipa reaktora. Ali, Britain Remade, istraživački centar, procenio je da Britanija ima druge najveće troškove u svetu, odmah iza Sjedinjenih Država (koje preferiraju da se fokusiraju na svoju obilnu industriju frakinga). U ovoj zemlji, izgradnja nuklearne energije košta oko 9,4 milijarde funti po megavatu, u poređenju sa 4,4 milijarde funti u Francuskoj i 2,2 milijarde funti u Južnoj Koreji. S obzirom na to da su početni kapitalni troškovi glavni trošak nuklearne energije – kada se jednom pokrene i pokrene, veoma je jeftina – to znači da će računi za energiju biti dva ili tri puta veći za domaćinstva nego što bi bili da smo mogli da gradimo po istoj ceni kao Južna Koreja.
Svi znamo razlog zašto. Britanija je dozvolila da troškovi izgradnje čak i manjeg pešačkog mosta, a da ne pominjemo nešto tako kontroverzno kao što je nuklearna elektrana, budu zatrpani birokratijom. Planski izveštaji se protežu na desetinama hiljada stranica, pravni izazovi su dozvoljeni na svakom koraku, a svaki oblik divljih životinja je prioritetniji od dugotrajnih britanskih poreskih obveznika.
Da je Miliband ozbiljan u nameri da ostvari svoje neto nulte ciljeve, nemilosrdno bi smanjio birokratiju dok ne stignemo do nivoa Južne Koreje. Da je to mogao da uradi, mogli bismo da smanjimo troškove Sizvel C na 10 milijardi funti. Pa ipak, surova istina je sledeća. Miliband i zeleni komesari se još više brinu o pravilima, propisima i državnoj kontroli nego o spasavanju životne sredine. Da je Miliband dozvolio da tržište funkcioniše, mogao bi da isporuči zelenu energiju na vreme, po razumnoj ceni – ali niko od nas ne bi trebalo da zadržava dah čekajući da se to desi.
Tekst je originalno izašao na Telegrafu i možete ga u originalu pročitati ovde.
Izvor: The Telegraph
S.A.