{"id":437,"date":"2024-06-11T09:45:57","date_gmt":"2024-06-11T09:45:57","guid":{"rendered":"https:\/\/nuklearnaperspektiva.com\/?p=437"},"modified":"2024-06-11T09:45:58","modified_gmt":"2024-06-11T09:45:58","slug":"pravo-u-sustinu-nuklearna-energija-u-sad","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/nuklearnaperspektiva.com\/index.php\/2024\/06\/11\/pravo-u-sustinu-nuklearna-energija-u-sad\/","title":{"rendered":"Pravo u su\u0161tinu: nuklearna energija u SAD"},"content":{"rendered":"\n

Prenosimo tekst Ro\u017eea Karme, kolumniste Atlantika o budu\u0107nosti nuklearne energije i nuklearne industrije u Sjedinjenim Ameri\u010dkim Dr\u017eavama<\/strong><\/p>\n\n\n\n

\"Nuklearna
Nuklearna elektrana Vogl. Foto: Wikimedia commons<\/figcaption><\/figure>\n\n\n\n

Sjedinjene Dr\u017eave nekada su gradile nuklearne elektrane po veoma pristupa\u010dnim cenama. A da bismo ispunili takozvane ekolo\u0161ke ciljeve, mora\u0107emo ponovo da nau\u010dimo kako se to radi<\/p>\n\n\n\n

Nuklearna energija zauzima \u010dudno mesto u ameri\u010dkom kolektivnom pam\u0107enju \u2013 istovremeno predstavlja obe\u0107anje o beskrajnoj snazi bez emisija ali i dubinski strah od katastrofalnih kvarova i radioaktivnog otpada. Ne\u0161to prozai\u010dnija mana nuklearne energije je cena i \u010dinjenica da su nove elektrane izuzetno skupe: najnoviji ameri\u010dki poku\u0161aj da izgradi nuklearno postrojenje, u Gruziji, trebalo je da bude zavr\u0161en za \u010detiri godine i za 14 milijardi dolara. Umesto toga, trebalo je vi\u0161e od 10 godina a kona\u010dna cena je bila \u010dak 35 milijardi dolara \u2014 a to je oko 10 puta vi\u0161e od cene elektrane na prirodni gas sli\u010dne snage.<\/p>\n\n\n\n

Ali Sjedinjene Dr\u017eave mo\u017eda ne\u0107e imati taj luksuz da nuklearnu energiju tretiraju kao izgubljenu stvar: Ministarstvo energetike procenjuje da proizvodnja nuklearne energije mora da se utrostru\u010di do 2050. godine da bi se pogodili klimatski ciljevi. A i pored svog nedavnog napretka u energiji vetra i sunca, obnovljivi izvori energije sami po sebi gotovo sigurno ne\u0107e biti dovoljni. Dakle, vrlo verovatno, nemamo drugog izbora nego da smislimo kako da ponovo gradimo nuklearne elektrane po pristupa\u010dnoj ceni.<\/p>\n\n\n\n

Pre pola veka \u010dinilo se da je nuklearna energija bila predodre\u0111ena da postane izvor energije budu\u0107nosti. Prvi dizajni komercijalnih reaktora odobreni su 1950-ih, a do kasnih 60-ih, Amerika ih je proizvodila za samo deli\u0107 dana\u0161nje cene. A komisija za atomsku energiju je 1970. godine predvidela da \u0107e do 2000. godine u Sjedinjenim Dr\u017eavama raditi vi\u0161e od 1.000 reaktora.<\/p>\n\n\n\n

U popularnoj istoriji zagovara\u010da atomske energije u Americi, \u010dini se, prekretnica je bio incident u fabrici Three Mile Island 1979. Nakon nesre\u0107e, ekolozi su navodno pritisli regulatorna tela da nametnu dodatne bezbednosne zahteve za nova i postoje\u0107a postrojenja, iako su zagovornici nuklearne energije tvrdili i i dalje tvrde da su ovi propisi uglavnom bili nepotrebni. Sve \u0161to su uradili, u ovoj pri\u010di, bilo je da su postrojenja toliko skupa i spora za izgradnju da se privreda vratila uglju i gasu. Ukratko: aktivisti i regulatori su reagovali previ\u0161e \u017eestoko i preterano i potkopali potencijalno najbolji odgovor Amerike u borbi za energiju bez ugljenika.<\/p>\n\n\n\n

Dodu\u0161e, ova pri\u010da sadr\u017ei neke zrnce istine. Bezbednosni rizik nuklearne energije je \u010desto preuveli\u010dan. Niko nije umro na ostrvu Tri milje, a kasnije studije su otkrile da to nije imalo \u0161tetne zdravstvene efekte na lokalnu zajednicu. \u010cak i ako uklju\u010dimo smrtonosne havarije u \u010cernobilju i Fuku\u0161imi (Mada nesre\u0107a u Fuku\u0161imi nije <\/em>uzrokovala ni jednu direktnu smrt. Prim. prev.), nuklearna energija je najverovatnije izazvala samo nekoliko stotina smrtnih slu\u010dajeva, stavljaju\u0107i njen bezbednosni rekord u rang sa vetroturbinama i solarnim panelima, koji se povremeno zapale ili uzrokuju pad radnika. (Me\u0111utim, neposredna podru\u010dja oko mesta katastrofe u \u010cernobilju i Fuku\u0161imi decenijama su bila neupotrebljiva za \u017eivot zbog potencijalne opasnosti od radijacije.) Nuklearni otpad mo\u017ee biti \u0161tetan ako se njime pogre\u0161no rukuje, ali ga nije te\u0161ko bezbedno skladi\u0161titi. A u me\u0111uvremenu, procenjuje se da zaga\u0111enje vazduha fosilnim gorivima ubija od 5 do 9 miliona ljudi svake godine.<\/p>\n\n\n\n

Tvrdnja da je prekomerna regulacija sama uni\u0161tila ameri\u010dku nuklearnu industriju, me\u0111utim, ne stoji. Tro\u0161kovi izgradnje novih nuklearnih elektrana imali su tendenciju rasta i ve\u0107 pre incidenta 1979. godine. Nekoliko stru\u010dnjaka za nuklearnu energiju mi je reklo da je glavni pokreta\u010d tih pove\u0107anja tro\u0161kova zapravo manjak industrijskih standarda. Prema D\u017eesiki Lovering, izvr\u0161nom direktoru Good Energv Collective-a i koautorki veoma citirane studije o ceni nuklearne energije, tokom 60-ih i 70-ih, industrija je konstantno poku\u0161avala da izgradi ve\u0107e i ambicioznije reaktore za svaki novi projekat umesto da se samo dr\u017eala jednog standardizovanog modela. (Lovering je nekada bila \u0161ef odeljenja za nuklearne politike u Institutu Breakthrough \u2014 istra\u017eiva\u010dkom centru koji ima obi\u010daj da markira preteranu regulaciju.) \u201eKao da je Boeing pro\u0161ao kroz sve muke da napravi jedan 737, a zatim odmah odbacio dizajn i po\u010deo ponovo od nule\u201c, rekla mi je. “To je recept za visoke tro\u0161kove.” 94 nuklearna reaktora koja danas rade u Sjedinjenim Dr\u017eavama zasnovana su na vi\u0161e od 50 razli\u010ditih dizajna. U zemljama kao \u0161to su Francuska i Ju\u017ena Koreja, nasuprot tome, javna preduze\u0107a su se udru\u017eila oko nekoliko tipova reaktora i posle toga su tro\u0161kovi ostali stabilni ili \u010dak padaju.<\/p>\n\n\n\n

Loving je tako\u0111e primetila da pri\u010da o prekomernoj regulaciji izostavlja klju\u010dnu \u010dinjenicu: zbog usporavanja ekonomije, potra\u017enja za elektri\u010dnom energijom je smanjena po\u010detkom 1980-ih, \u0161to je dovelo do toga da industrija polako po\u010dne da prestaje da investira u postrojenja za proizvodnju elektri\u010dne energije generalno, ne samo u nuklearne elektrane. U vreme kada su SAD kona\u010dno poku\u0161ale da ponovo grade ta ppostrojenja (oko 2013. godine), ameri\u010dka nuklearna industrija je skoro bila nestala. \u201eSedamdesetih godina pro\u0161log veka imali smo \u010ditav ekosistem sindikalizovanih radnika i izvo\u0111a\u010da radova, programera i preduze\u0107a koji su znali kako da izgrade ove stvari\u201c, rekao je D\u017eo\u0161 Frid, koji vodi klimatski i energetski program u Third Vay, centristi\u010dko-levom istra\u017eiva\u010dkom centru. “Ali kada smo prestali da gradimo nove elektrane, ekosistem je umro.” Ovo je postalo o\u010digledno tokom katastrofalnog projekta Vogl<\/a> u D\u017eord\u017eiji – onog koji je na kraju ko\u0161tao 35 milijardi dolara. Skupe promene su morale biti napravljene u dizajnu reaktora tokom izgradnje. Delovi su stizali kasno. Radnici su pravili sve vrste po\u010detni\u010dkih gre\u0161aka. U jednom slu\u010daju, pogre\u0161na instalacija armature izazvala je regulatorno ka\u0161njenje od sedam i po meseci. Stru\u010dnjaci procenjuju da je u vreme kada je zavr\u0161en, projekat bio \u010detiri do \u0161est puta skuplji po jedinici proizvedene energije od postrojenja izgra\u0111enih ranih 70-ih.<\/p>\n\n\n\n

S obzirom na neprakti\u010dnost nuklearne energije, neki ekolozi tvrde da bi trebalo da se fokusiramo na vetar i sunce. Ove tehnologije danas ne mogu da napajaju celu mre\u017eu, jer sunce ne sija uvek i vetar ne duva uvek. Me\u0111utim, sa dovoljnim napretkom u tehnologiji skladi\u0161tenja baterija, oni bi u teoriji mogli da obezbede struju 24 sata dnevno po daleko ni\u017eoj ceni od izgradnje nuklearnih elektrana. \u201eNuklearna industrija je decenijama u ovom trenutku obe\u0107avala jeftinu, \u010distu energiju\u201c, rekao mi je Dejvid \u0160izel, direktor Instituta za energetsku ekonomiju i finansijsku analizu. \u201eZa\u0161to tro\u0161iti svoj novac na la\u017ene nade kada bismo ga mogli ulo\u017eiti u tehnologije koje imaju stvarne \u0161anse da rade?\u201c<\/p>\n\n\n\n

Mo\u017eda je u pravu u vezi sa tehnologijom. Ali samo zato \u0161to bi jednog dana moglo biti tehni\u010dki izvodljivo napajati celu mre\u017eu obnovljivim izvorima energije ne zna\u010di da \u0107e to ikada biti politi\u010dki izvodljivo. A to je zato \u0161to vetar i sunce zahtevaju zemlju – i to mnogo zemlje. Prema studiji \u201eNet-Zero America\u201c Univerziteta Prinston, postizanje neto nulte emisije samo uz pomo\u0107 obnovljivih izvora bi podrazumevalo postavljanje solarnih panela na zemlji\u0161tu koje je ekvivalentno podru\u010dju Vird\u017einije i postavljanje vetroelektrana na podru\u010dju koje je ekvivalentno Arkanzasu, Ajovi, Kanzasu, Misuriju, Nebraski i Oklahomi zajedno<\/em>. A \u0161to vam vi\u0161e zemlje treba, to je verovatnije da \u0107ete naleteti na problem NIMBIizma (\u201cNot In My Back Yard\u201d Prim. prev.). Napori da se izgrade obnovljivi izvori energije ve\u0107 usporavaju zbog lokalnih otpora, skupih tu\u017ebi i odlaganja. A ovi izazovi \u0107e se samo intenzivirati kako pristupa\u010dni prostori budu sve re\u0111i.<\/p>\n\n\n\n

Dalekovodi, koji su potrebni za transport obnovljive energije od mesta gde se generi\u0161e do mesta gde se koristi, mogu predstavljati jo\u0161 ve\u0107i izazov. Nekim linijama je trebalo skoro dve decenije samo da dobiju kompletan skup odobrenja. \u201ePostoji \u0161ansa da \u0107emo se odjednom sabrati i prevazi\u0107i mnoga, mnoga ograni\u010denja u primeni obnovljivih izvora energije\u201c, rekao mi je D\u017eesi D\u017eenkins, koji vodi Laboratoriju za istra\u017eivanje i optimizaciju energetskih sistema sa nultim ugljikom u Prinstonu. \u201eAli sigurno nisam spreman da se kladim u sudbinu planete da \u0107e se to dogoditi.\u201d<\/p>\n\n\n\n

Slu\u010daj nuklearne energije se, dakle, manje odnosi na tehnolo\u0161ke mogu\u0107nosti nego na politi\u010dku realnost. Nuklearna energija mo\u017ee da generi\u0161e istu koli\u010dinu energije dok koristi 1\/30 zemlje od solarne i oko 1\/200 energije vetra. Reaktori se mogu graditi bilo gde, ne samo u oblastima sa puno prirodnog vetra i sunca, elimini\u0161u\u0107i potrebu za ogromnim dalekovodima, olak\u0161avaju\u0107i odabir lokacija i umanjuju\u0107i lokalna otpore. A nuklearne elektrane ubedljivo stvaraju najve\u0107i broj visoko pla\u0107enih poslova od svih izvora energije. (Oni u proseku zapo\u0161ljavaju \u0161est puta vi\u0161e radnika nego ekvivalentni projekat vetra ili solarne energije i pla\u0107aju te radnike 50 odsto vi\u0161e.) To poma\u017ee u obja\u0161njenju za\u0161to su se \u010detiri razli\u010dita grada u Vajomingu nedavno borila oko prava da budu doma\u0107ini nuklearnog projekta (TerraPower SMR Prim. Prev.). Nuklearna energija je tako\u0111e jedini izvor energije sa ogromnom dvopartijskom podr\u0161kom u Va\u0161ingtonu, zbog \u010dega je verovatno\u0107a da \u0107e Kongres re\u0161iti budu\u0107a uska grla i prepreke ve\u0107a.<\/p>\n\n\n\n

\u0160to se ti\u010de na\u010dina na koji ekonomija funkcioni\u0161e, postoje dve \u0161kole mi\u0161ljenja. Lako bi se moglo pomisliti da ako je Amerika zaboravila kako da izgradi nuklearnu energiju zato \u0161to smo prestali to da radimo, sve \u0161to je potrebno je da se vratimom korak nazad. Izaberite dizajn, napravite mnogo elektrana i na kraju \u0107e rezultat biti bolji. Druge zemlje su to u\u010dinile sa velikim uspehom; Ju\u017ena Koreja je, na primer, prepolovila tro\u0161kove izgradnje nuklearnih elektrana od 1971. do 2008. Ovde projekat Vogtle ima malu prednost: drugi od dva reaktora ove elektrane bio je oko 30 odsto jeftiniji za izgradnju od prvog, jer su svojevremeno radnici i menad\u017eeri projekata u\u010dili iz svojih gre\u0161aka, pa ih nisu ni ponavljali. \u201eSmatram da je Vogtle uspe\u0161an\u201c, rekao mi je Majk Gof, vr\u0161ilac du\u017enosti pomo\u0107nika sekretara Kancelarije za nuklearnu energiju Ministarstva energetike. \u201eNau\u010dili smo sve vrste te\u0161kih lekcija. Sada samo treba da ih primenimo na budu\u0107e projekte.\u201d<\/p>\n\n\n\n

Druga \u0161kola mi\u0161ljenja smatra da smo sve vreme gradili nuklearne reaktore na pogre\u0161an na\u010din. Ovaj kamp isti\u010de da je tokom proteklih pola veka, u osnovi, svaka vrsta velikih infrastrukturnih projekata \u2014 autoputevi, neboderi, metroi \u2014 poskupela, dok je industrijska roba \u2014 televizori, solarni paneli, baterije za elektri\u010dna vozila \u2014 pojeftinila. Ispostavilo se da je smanjenje tro\u0161kova mnogo lak\u0161e kada se proizvod masovno proizvodi na monta\u017enoj traci nego kada se svaki put mora praviti od nule (\u201cin situ\u201d prim. prev). Zato se desetine kompanija sada utrkuju u izgradnji nuklearnih reaktora koji su – fraza koju sam \u010duo iz vi\u0161e izvora – \u201evi\u0161e kao avioni, a manje kao aerodromi\u201c. Neki su jednostavno manje verzije reaktora koje su SAD nekada gradile; drugi uklju\u010duju potpuno nove dizajne koji imaju manju verovatno\u0107u topljenja rektorskog jezgra pa im nije potrebno toliko velike, skupe opreme da bi beybedno funkcionisali. Ali ono \u0161to ih ujedinjuje je verovanje da je tajna jeftine nuklearne energije u tome da bude manja, manje komplikovana i lak\u0161a za masovnu proizvodnju.<\/p>\n\n\n\n

Oba puta ostaju nedokaziva – pa se Bajdenova administracija kladi na oba. Predsednikov predlog zakona o klimi kao i Zakon o smanjenju inflacije, uklju\u010divali su izda\u0161ne poreske ollak[ice koje bi mogli da smanje cenu nuklearnog projekta za 30 do 50 odsto, a zakon o infrastrukturi uklju\u010divao je 2,5 milijardi dolara za finansiranje izgradnje dva nova reaktora koji bi koristili originalni dizajn. Ministarstvo energetike, u me\u0111uvremenu, istra\u017euje razli\u010dite opcije za trajno skladi\u0161tenje nuklearnog otpada, ula\u017ee u izgradnju doma\u0107eg lanca snabdevanja uranijumom i poma\u017ee kompanijama da se snalaze u procesu dobijanja odobrenja za dizajn reaktora.<\/p>\n\n\n\n

Nema garancije da \u0107e SAD ikada ponovo nau\u010diti umetnost efikasne izgradnje nuklearne energije. Kla\u0111enje na budu\u0107nost atomske energije zahteva smeli iskorak. Ali Amerika \u0107e mo\u017eda morati da napravi taj skok, jer je alternativa mnogo gora. \u201eSamo moramo da budemo uspe\u0161ni\u201c, rekao mi je Majk Gof. “Neuspeh nije opcija.”<\/p>\n\n\n\n

Prevod: S.A. <\/p>\n\n\n\n

Tekst je prvo objavljen u magazinu<\/a> “Atlantik” <\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Prenosimo tekst Ro\u017eea Karme, kolumniste Atlantika o budu\u0107nosti nuklearne energije i nuklearne industrije u Sjedinjenim Ameri\u010dkim Dr\u017eavama Sjedinjene Dr\u017eave nekada<\/p>\n","protected":false},"author":4,"featured_media":438,"comment_status":"closed","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"om_disable_all_campaigns":false,"_monsterinsights_skip_tracking":false,"_monsterinsights_sitenote_active":false,"_monsterinsights_sitenote_note":"","_monsterinsights_sitenote_category":0,"footnotes":""},"categories":[22,23,19],"tags":[39,40],"class_list":["post-437","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-ekonomija","category-studije-slucaja","category-vesti","tag-prevodi","tag-sad"],"aioseo_notices":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/nuklearnaperspektiva.com\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/437","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/nuklearnaperspektiva.com\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/nuklearnaperspektiva.com\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/nuklearnaperspektiva.com\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/users\/4"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/nuklearnaperspektiva.com\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=437"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/nuklearnaperspektiva.com\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/437\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":439,"href":"https:\/\/nuklearnaperspektiva.com\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/437\/revisions\/439"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/nuklearnaperspektiva.com\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/media\/438"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/nuklearnaperspektiva.com\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=437"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/nuklearnaperspektiva.com\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=437"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/nuklearnaperspektiva.com\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=437"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}