39 godina od najveće nuklearne nesreće
Pre nekoliko dana (26. April) obeležili smo 39 godina od najveće nuklearne nesreće u istoriji koja se dogodila 26. Aprila 1986 godine u černobiljskoj nuklearnoj elektrani.
U nesreći je potpuno uništena četvrtska jedinica reaktora, usmrtivši 30 operatera i vatrogasaca u roku od tri meseca. Jedna osoba je poginula odmah, druga je ubrzo nakon toga preminula u bolnici kao posledica zadobijenih povreda. Kako beleži Svetska Nuklearna Asocijacija, akutni radijacioni sindrom (ARS) je prvobitno dijagnostikovan kod 237 ljudi koji su na licu mesta učestvovali u operaciji čišćenja, a kasnije je potvrđen u još 134 slučaja. Od njih, 28 ljudi je umrlo od posledica ARS-a u roku od nekoliko nedelja od nesreće. Još devetnaest radnika je, prema zvaničnim podacima, naknadno umrlo od 1987. do 2004. godine, ali se njihova smrt ne može nužno pripisati izloženosti zračenju, dodaje SNA. Van same lokacije nije bilo zabeleženih slučajeva efekata zračenja, iako je zabeležen značajan broj slučajeva karcinoma štitne žlezde koji su dijagnostikovani kod pacijenata koji su u to vreme bili deca verovatno posledica unosa radioaktivnog izotopa joda.
Ali Svetska Nuklearna Asocijacija takođe beleži i da je Naučni komitet Ujedinjenih nacija za efekte atomskog zračenja zaključio da, osim oko 5000 slučajeva raka štitne žlezde (što je rezultiralo sa 15 smrtnih slučajeva), „nema dokaza o većem uticaju na javno zdravlje koji se može pripisati izloženosti zračenju 20 godina nakon nesreće“.
Ipak, druge organizacije beleže da zdravstvenih efekata jeste bilo: Svetska zdravstvena organizacija, tako, procenjuje da će ukupni broj smrtnih slučajeva kao posledica nesreće dostići broj od devet hiljada prevremenih smrti u sledećim decenijama. Sa treće strane, Ferli i Samner su 2006. godine procenili broj na između 30 i 60 hiljada prevremenih smrti pa konačni broj žrtava ostaje tema oko koje se i danas (a i u budućnosti će se to nastaviti) naučnici spore.
Uz to, kao posledica nesreće nekih 350.000 ljudi je evakuisano u okolini elektrane a velika područja Belorusije, Ukrajine, Rusije i šire su bila kontaminirana u različitom stepenu.
Nesreća se uzima kao van svake sumnje najgora nuklearna nesreća u istoriji i svakako najskuplja: u operacijama čišćenja i mitigacije posledica učestvovalo je oko pola miliona ljudi a procenjuje se da je operacija koštala neverovatnih sedamsto milijardi dolara.
Do same nesreće je došlo usled serije dizajnerskih grešaka prilikom dizajniranja samog reaktora (u pitanju je RBMK dizajn reaktora koji su bili poznati po nestabilnosti u nekim režimima rada i, posebno zbog takozvanog pozitivnog koeficijenta reaktivnosti koji se javljao prilikom pojave takozvanih “šupljina” odnosno pojave vodene pare (eng: “positive void coeficient”) u vodi koja hladi gorivne šipke; nedostatka bezbednosnih sistema (oko RBMK rekaktora nije moguće konstruisati zaštitnu strukturu (containment building) i on nema reaktorsku posudu kao klasični reaktori sa vodom pod pritiskom); i veoma neopreznog upravljanja tog dana. Nesreća se, konkretno, dogodila prilikom testiranja turbina za hlađenje reaktora, kojom prilikom su operatori reaktor 4 doveli u veoma nestabilan režim rada.
Nakon nesreće, došlo je do izmena i samih reaktora RBMK dizajna, odustajanja od njihove dalje izgradnje i razvoja ali i do temeljnih modifikacija “bezbednosne kulture” koju je zvanični izveštaj INSAG-7 o nesreći takođe izdvojio kao jedan od uzroka. Ipak, uprkos nesreći, ostali RBMK reaktori su ostali operativni kroz proces njihovog postepenog gašenja u okviru kojeg su zamenjivani reaktorima koji su moderirani i hlađeni lakom vodom pod pritiskom (PWR) dizajniranim u Sovjerskom Savezu (VVER). Ostale tri aktivne jedinice u Černobiljskoj elektrani su takođe ostale operativne sve do početka dvehiljaditih godina.
A ukoliko ste zainteresovani za temu, preporučujemo youtube kanal That Chernobyl Guy.
S.A.