Tramp i nuklearna energija

Donald Tramp je novi predsednik SAD-a. A u SAD sa predsedničkim sistemom – biti predsednik znači da u velikoj meri slobodno kreirate politike, naravno, samo ukoliko se nalaze unutar određenih okvira 

A Donald Tramp ima običaj da te okvire ruši. Tako je već prvog dana povukao SAD iz pariskog sporazuma. Činjenica je, međutim, da se SAD već povlačila iz tog sporazuma – to  je 2016. takođe bila jedno od prvih predsedničkih odluka – i zatim vraćala – što je, opet bila jedna od prvih odluka Bajdenove administracije. A to sve ukazuje da se možda odluka iznova promeni za nekoliko godina (možda je loše za životnu sredinu, ali barem nije dosadno pratiti). 

Međutim, kako je fokus ovde nuklearna energija, razmotrimo kakve su moguće posledice za ovu industriju tokom ovog drugog Trampovog predsednikovanja.

Koliko pre samo nekoliko meseci Bela kuća je objavila plan aktivnosti povodom budućnosti nuklearne energije u SAD. Ukratko: SAD, ukoliko se prema ovom planu bude i delovalo, do 2050. će utrostručiti svoje nuklearne kapacitete, što gradnjom novih elektrana velikog kapaciteta, što produženjem resursa postojećih, što restartovanjem onih koje su poslednjih godina zatvorene (tu se u prvom redu misli na TMI i Palisades koje su već u procesu restartovanja), što implementacijom novih tehnologija (a tu se misli na implementaciju malih modularnih reaktora). A komentatori su se tada slagali da je samo objavljivanje ovog plana zapravo način da se buduća administracija na ovaj način obaveže da će u daljem razvoju ovih projekata ostati – ne bi to bio jedini slučaj ostavljanja “vrućeg krompira”, slično se desilo i sa ratom u Ukrajini. Kako bilo, ova administracija je napravili plan, ostalo je da ga isprati Donald Tramp. 

U ovom slučaju, ipak, nije za očekivati da će Tramp automatski ovu odluku obrnuti. A nije za očekivati ni da će aktivno raditi na smanjenju nuklearnih kapaciteta nuklearne industrije u SAD – naprotiv. Postoji krajnje čudan odnos konzervativaca (a Tramp je upravo to – konzervativac) i nuklearne energije: generalno pravilo gotovo bez izuzetaka je da konzervativci podržavaju nuklearnu energiju i industriju, dok joj se alternative (uglavnom liberalne i levo-liberalne partije) protive. Tako i od Trampa valja očekivati da domaću nuklearnu industriju – makar na nivou simbolike – podrži. 

Ali da je podrži i zaista. Jer to bi bilo sasvim u skladu i sa Trampovom tendencijom u ekonomiji: jedan od nosećih stubova njegove ekonomske politike je takozvani “reshoring” odnosno pokušaj da se industrijski i proizvodni kapaciteti “vrate” u SAD kao odgovor na probleme koje su izazvale ekonomske politike koje su uzrokovale “offshoring” (izvoz proizvodnih kapaciteta u druge države – prvenstveno zbog jeftinije radne snage). A za “reshoring” je potrebna energija, energija i još energije – i to jeftine. U tom smislu od Trampa valja očekivati da podrži sve projekte koji povećavaju domaće energetske kapaciteta u SAD – pa i nuklearnu industriju. 

Sve to je, možda, podstaklo da Džon Starki, zvaničnik Američkog nuklearnog društva svojevremeno kaže da smatra da će Tramp težiti domaćoj energetskoj agendi fokusiranoj na proizvodnju energije i dominaciju u Sjedinjenim Državama, ali je izrazio bojazan da možda neće nastaviti sa ozbiljnim izdavanjima za nuklearni sektor koje je do sada pouzdano gurala Bajden-Haris administracija, a koji su neophodni. 

A da li će – ostaje da se vidi. Ono što je sigurno je da se retko šta može unapred znati, ali je Donald Tramp već najavio nešto ozbiljnije i šire investicije, pa je tako još u avgustu najavio da će koliko prvog dana u kancelariji “dozvoliti nova bušenja, nove rafinerije, nove elektrane i reaktore”, a u samom inauguracionom govoru mu je ispalo ono “drill, baby, drill”. I inače, Trampov prvi mandat – onaj od 2016 do 2020 – je bio obeležen nešto agresivnijom politikom unutrašnjih investicija i investicija u unutrašnje energetske kapacitete. Uostalom, Tramp je izolacionista i zalaže se za izgradnju unutrašnjih industrijskih kapaciteta u SAD. 

A to, ipak, sasvim sigurno neće ići u prilog nuklearnoj industriji u SAD jer će Tramp i u ovom mandatu sasvim sigurno deregulisati unutrašnje tržište energenata (zapravo, Tramp SAD povlači iz pariskog sporazuma upravo da bi mogao da dereguliše fosilna goriva), smanjiti subvencije na alternativne izvore energije i ukinuti takse na fosilna goriva. Posledično, to će uzrokovati pad cena fosilnih goriva i energije dobijene iz fosilnih goriva, što će, opet, alternative – a nuklearna energija je ta alternativa – činiti manje konkurentnim i manje privlačnim za investicije. 

Uostalom, već prvog dana, Tramp je potpisao i dekret o proglašenju “energetskog vanrednog stanja” i dekret o “oslobađanju američke energije” (u bukvalnom prevodu bi bilo “puštanje sa lanca” – “unleashing”) po kojima se svim agencijama nalaže revizija svoh odluka i dokumenata koje potencijalno opterećuju energetski sektor u SAD. U prvom redu, misli se na regulaciju fosilnih goriva. To sve nije dobro za nuklearnu industriju, čak i ako ju neka deregulacija i uspe da zakači.

Ostaje i još jedna stvar: privatne investicije. Poslednjih nekoliko meseci, velike tehnološke kompanije su kao pomahnitale počele da investiraju u nuklearnu industriju – neke finansiranjem restartovanja reaktora (Mikrosoft), neke finansiranjem startapova. Šta će se sada desiti – sada kada se njima na obzorju pojave konkurentne varijante – ostaje da se vidi. Valja notirati još jednu stvar: velike tehnološke kompanije u nuklearnu energiju investiraju svakako ne zato što im je ekološka svest odveć visoka, već zato što to od njih traže šerholderi, pa možda – paradoksalno – treba očekivati zapravo i veće investicije privatnog sektora u nuklearnu energiju. Uostalom, već smo rekli, Tramp je konzervativac i svakako neće sprečavati akvizicije i poslovne odnose samo zato što potencijalno “idu na štetu građana”. 

Ali, sa Trampom se, kako to kaže jedan komentator, samo jedna stvar sa sigurnošću zna: da se ništa ne zna, pa zaista ostaje dosta toga da se vidi.