Turska i Kanada: sporazum o CANDU tehnologiji. Zaokret ka diversifikaciji i tehnološkom suverenitetu
Turska državna kompanija za nuklearnu energiju (TUNAS) potpisala je sa kanadskom kompanijom AtkinsRéalis (odnosno njenim ogrankom Candu Energy) sporazum o proceni i izradi studije izvodljivosti za uvođenje naprednih kanadskih nuklearnih reaktora. Ovaj važan korak usledio je na marginama klimatske konferencije COP31, a planom se razmatra izgradnja velikog postrojenja sa šest reaktora ukupne snage 4,5 gigavata
Portalu Nuklearna Perspektiva ovo nije nepoznata tema – naš portal je već u više navrata iscrpno pisao o ambicioznim planovima Ankare da proširi svoje nuklearne kapacitete, težištu na dugoročnom obezbeđivanju bazne energije i diversifikaciji energetskog portfelja kroz strateško balansiranje između globalnih tehnoloških dobavljača.
Tehnički profil CANDU reaktora
Kanadska tehnologija bazirana je na reaktorima teške vode pod pritiskom (PHWR — Pressurised Heavy-Water Reactor), poznatima pod akronimom CANDU. Ovi sistemi koriste prirodni uranijum kao gorivo, što značajno smanjuje zavisnost od uvoza obogaćenog uranijuma, dok teška voda (deuterijum-oksid) služi kao moderator i rashladno sredstvo. Pored visoke efikasnosti i pouzdanosti, jedna od ključnih prednosti CANDU tehnologije jeste mogućnost punjenja goriva u hodu, bez potrebe za gašenjem reaktora, što obezbeđuje izuzetno visoke faktore iskorišćenja i raspoloživosti snage u mreži.
Ipak, imaju CANDI-i i neke mane: jedna je upotreba teške vode, koja je relativno skupa za nabavku, a druga je – potreba za kapitalnim remontom znatno frekventnije nego reaktori sa vodom pod pritiskom.
Geopolitička diversifikacija i iskorak Turske
Analizirajući ovaj potez, primećujemo da Turska svesno i strateški diversifikuje svoju nuklearnu infrastrukturu. Dok je prvu nuklearnu elektranu u zemlji – Akkuyu – gradio ruski Rosatom po modelu BOO (Build-Own-Operate – “gradi, posjeduj, upravljaj”), novi aranžmani označavaju radikalan zaokret u pristupu i modelu saradnje.
Prelazak sa ruskog modela na kanadsku tehnologiju pokazuje da Turska ne želi da bude samo pasivni kupac gotovog energetskog objekta, već teži punom industrijskom osposobljavanju, transferu znanja i visokom nivou tehnološke samostalnosti. U savremenim geopolitičkim i ekonomskim tokovima, znanje i ovladavanje tehnologijom predstavljaju najozbiljniji oblik suvereniteta. Kroz uključivanje domaćih industrijskih lanaca, inženjera i istraživačkih centara u projekte poput ovog sa Kanadom, Ankara postavlja temelj za dugoročnu samoodrživost svog nuklearnog sektora.
U tom smislu, BOO model po kojem je gražen Akkuyu – iako u redakciji smatramo kao možda i najlošiji model izgradnje nuklearne infrastrkture, jer ne njegov dublji društveni benefit ravan nuli – postaje makar donekle prihvatljiv.
Istorijska analogija sa Kinom i pomeranje moći ka Istoku
Ovakav pristup – u kojem država pažljivo testira, usvaja i analizira različite tehnološke paradigme na svom tržištu pre nego što se opredeli za dugoročni model koji joj najviše odgovara – ni najmanje nije slučajan. Sličan razvojni put prošla je i Kina, koja je decenijama sistematski uvozila, testirala i prilagođavala različite reaktorske dizajne iz celog sveta (od francuskih i kanadskih do ruskih i američkih reaktora), da bi na kraju, zahvaljujući akumuliranom znanju, kupovinom licence i domaćim inovacijama, razvila sopstvene standarde i postala globalni lider u nuklearnoj gradnji.
Činjenica da Turska primenjuje istu matricu strateškog tehnološkog filtriranja još jednom snažno reflektuje širi istorijski proces: nepovratni pomak globalne ekonomske, industrijske i tehnološke moći ka Istoku, gde se energetska nezavisnost meri sposobnošću ovladavanja najkompleksnijim naukama i industrijskim projektima današnjice.
Izvor: World Nuclear News / Anadolu Agency / AtkinsRéalis
S.A.