Od planova do realnosti: Srednja Evropa – više od polovine nuklearne renesanse EU

Srednja Evropa izrasta u jedno od glavnih središta povratka nuklearnoj energiji u Evropskoj uniji. Prema izveštaju organizacije GLOBSEC pod nazivom „From Plans to Reality: The Future of Nuclear Energy in Central Europe”, objavljenom pre nekoliko dana, nova analiza pokazuju da bi šest zemalja ovog regiona moglo da obezbedi više od polovine ukupno potrebnog novog nuklearnog kapaciteta Evropske unije do 2050. godine 

Prema procenama Međunarodne agencije za energiju (IEA), Evropskoj uniji je potrebno proširenje nuklearnih kapaciteta za gotovo 40 gigavata kako bi ispunila svoje preuzete klimatske ciljeve do sredine veka. Detaljno praćenje projekata u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj pokazuje da ovaj region ima 41 validiran projekat izgradnje novih reaktora, ukupnog kapaciteta od 24,3 gigavata, dakle osetno više od pola. A ukoliko bi svi planirani blokovi bili izgrađeni, oni bi pokrili čak 45 odsto ukupne potrošnje električne energije u ovim zemljama iz 2025. godine.

Jaz između planova i gradnje: najveći rizik u ranoj fazi

Uprkos velikim ciljevima zapisanim u nacionalnim energetskim i klimatskim strategijama, izveštaj GLOBSEC-a ukazuje na ozbiljan realizacioni rizik:

• Samo 10 odsto ukupno planiranog kapaciteta je trenutno u fazi fizike gradnje (reaktori Paks 5 i 6 u Mađarskoj i Mochovce 4 u Slovačkoj).
• Jedna trećina planiranih kapaciteta nalazi se u naprednoj pripremnoj fazi (poput projekata Lubiatowo-Kopalino u Poljskoj (mada se on u međuvremenu počeo graditi i nalazi se u veoma početnim fazama fizičke izgradnje, ali izgradnja jeste počela), Dukovany 5 i 6 u Češkoj, Cernavodă 3 i 4 u Rumuniji i Kozloduj 7 u Bugarskoj).
• Ostatak (dakle preko polovine) nalazi se tek u osnovnoj pripremnoj fazi, gde projekti istorijski najčešće i ostaju zaglavljeni usled prepreka u licenciranju i finansiranju.

Američki tehnološki primat i potpuni izostanak ponuđača iz EU

Jedan od najupečatljivijih nalaza izveštaja jeste potpuna promena geopolitičkog pejzaža nuklearnih dobavljača u regionu. 

Američki Westinghouse predvodi sa 6,8 gigavata planiranog kapaciteta kroz reaktore AP1000. Slede ga GE Hitachi (sa planiranim projektima u Poljskoj) i južnokorejski KHNP, koji je odabran za izgradnju novih blokova u češkim Dukovanima.

A među svim validiranim projektima u regionu ne postoji nijedan dizajn iz zemalja EU. Francuski EDF je učestvovao na tenderu u Češkoj, ali je izgubio od južnokorejskog konkurenta. Po svemu sudeći – ukoliko bude došlo do kontinuiteta (a o tome uskoro jedan nešto detaljniji tekst, tema je izuzeetno važna) – za sada jedan od retkih potencijalnih projekata u Centralnoj evropi koji bi se oslanjao na evropski dizajn bi bio onaj srpski u kojem je EDF sa dizajnom EPR ili EPR2 jedan od potencijalnih dobavljača. Sve, naravno, ukoliko Srbiju smatramo delom Centralne Evrope, a ne moramo – samo beležimo porozne, tanke i često politički dirigovane granice “Centralne Evrope”. 

Drastičan pad ruskog udela 

A iako postojeću flotu regiona čini 19 reaktora (11,7 gigavata) koji su većinski sovjetskog dizajna (VVER-440 i VVER-1000), ruska tehnologija trenutno učestvuje sa svega 10 odsto u novim planiranim kapacitetima (nasleđeni projekti u Slovačkoj koji se upravo ovih nedelja puštaju u rad i Pakš II u Mađarskoj).  

Mali modularni reaktori (SMR): ograničen napredak u praksi

Iako se mali modularni reaktori (SMR) spominju u strateškim dokumentima svih šest zemalja, oni u praksi još uvek nisu odmakli. Od ukupnog kapaciteta, na SMR otpada 6,2 giga (oko četvrtine), ali se svi validirani SMR projekti nalaze u najranijoj fazi pripreme (Rumunski projekat NuScale u Doicešti-ju s ocenom spremnosti 3/10, te poljski projekti GE Hitachi i Rolls-Royce s ocenama 2/10 i 1/10). Mi, pak, dodajemo da su i ovo možda poprilično optimistične ocene s obzirom da se oslanjaju na odveć optimistične ocene spremnosti SMR tehnologija koje daju – kompanije koje ih proizvode. 

A na kraju krajeva i ekonomska isplativost SMR-a direktno zavisi od serijske proizvodnje (“efekta flote”), koji nije vidljiv ni u regionu ni globalnno – trenutno se samo jedan SMR reaktor nalazi u “serijskoj proizvodnji”.

Preporuke za uspešnu realizaciju

Izveštaj nudi 17 ključnih preporuka podeljenih u četiri oblasti:

• Strategija i planiranje: uspostavljanje nadstranačkog konsenzusa (po uzoru na češko nadpartijsko telo) kako političke promene ne bi prekidale projekte koji traju i do dve decenije, i usklađivanje vremenskih okvira izgradnje među susedima kako bi se izbeglo otimanje oskudne stručne radne snage.
• Regulatorni okvir: povećanje finansiranja nacionalnih regulatora pre pristizanja formalnih zahteva za licenciranje, uvođenje zakonskih rokova za izdavanja dozvola i prekid sa praksom uvođenja preterano konzervativnih nacionalnih zahteva ( takozvani “gold-plating” – izuzetno izražen u Velikoj Britaniji na primer, gde neracionalno visoki standardi bezbednosti uslovljavaju strašne cene dva nova projekta).
• Državna pomoć i finansiranje: GLOBSEC apeluje na Evropsku uniju i Eurostat da unapred razjasne kako će se finansijski modeli nuklearki (koji prelaziti 5 odsto BDP-a jedne zemlje) tretirati u odnosu na pravila o javnom dugu i deficitu.
• Radna snaga i regionalna saradnja: pravovremena reforma radnog i imigracionog zakonodavstva za inostrane stručnjake i stvaranje stalnih regionalnih kanala za razmenu iskustava.

Komentar

Naravno – posebno nam je drago što je baš Centralna Evropa istaknuta kao u izvesnom smislu “predvodnik” Evrope – i dodajemo da je konačno došlo i to priznanje. Svakako – nekoliko je ovde lekcija, ali koncentrišimo se na jednu – EPR. Francuski EPR reaktorski dizajn je “preinžinjerizovan2, nema nikakve sumnje, tamo gde se gradi, njegova je cena ogromna, svakako daleko veća nego kod bilo kog drugog konkurenta; u Velikoj Britaniji, cene dva EPR-a koji se grade i sada su već potpuno sulude. Ono što EDF mora da uradi je da nađe način za smanjenje cene, zaista mora. 

A što se tiče Srbije – manje više je jasno da je EDF potenciijalno jedini partner sa kojim je moguće zaključiti ovaj posao – Rosatom je po mnogo čemu pogodan i povoljan, ali geopolitički teško da će nama biti dozvoljena potpuna autonomija u odlučivanju. KHNP je gotovo sigurno sa Vestinghausom dogovorio podelu tržišta pa se neće ni nuditi, a za adopciju Vestinghausa je potrebna veoma ozbiljna domaća izgrađena ekspertiza (zboog određenih istorijsko tehnoloških okolnosti, da ne ulazimo sada u to). Odnosno – mi na horizontu potencijalno imamo samo EDF-ov EPR (ili EPR2). I ne bi bilo loše da počnemo da radimo na sopstvenim kapacitetima ne bi li se emencipovali iz ograničenja koja smo pomalo sami sebi nametnuli. 

A ceo izveštaj možete pročitati i ovde.

Izvor: GLOBSEC 

S.A.