Uranijum iz morske vode: tehnološki proboj ili ekonomski neracionalna zamisao?
U svetskim okeanima i morima rastvoreno je više nego dovoljno uranijuma da teorijski zadovolji energetske potrebe čovečanstva za naredne stotine hiljada godina. Međutim, pitanje je da li je proces njegove ekstrakcije u praksi uopšte ekonomski opravdan. Uprkos skepticizmu velikog dela industrije, amerčki startup Supercritical Materials najavio je planove za komercijalizaciju tehnologije izdvajanja uranijuma iz morske vode, sa ciljem izgradnje prvog postrojenja industrijske razmere do 2033. godine, prenosi podcast novinske agencije World Nuclear News
Osnivač i generalni direktor kompanije Kenon Brajan objašnjava da su obezbedili ekskluzivnu licencu Američkog ministarstva energetike (DOE) i Instituta Battelle za licencirana sintetička vlakna. Ova hemijski tretirana vlakna u dodiru sa morskom vodom stvaraju jonsku vezu sa uranijumom i adsorbuju ga na svoju površinu, nakon čega se uranijum ispira i prerađuje.
Međutim, inženjerski i logistički izazovi su ogromni. Koncentracija uranijuma u morskoj vodi je izuzetno niska — svega oko 3,3 dela na milijardu i da bi postrojenje proizvelo planiranih 840 tona uranijuma godišnje, potrebna je ogromna količina isfiltrirane vode. Kompanija, inače, planira izgradnju džinovskih pristaništa u Meksičkom zalivu kako bi iskoristila topliju vodu i prirodne struje, tvrdeći da bi projekat mogao biti profitabilan i po trenutnim tržišnim cenama uranijuma, uz konačnu investicionu odluku planiranu za 2029. godinu.
Ipak, mi ovo posmatramo sa dozom skepse: tehnologija ekstrakcije uranijuma iz mora decenijama je u nuklearnim krugovima tretirana slično kao fuzija – kao koncept koji je uvek „za samo nekoliko decenija udaljen od realizacije“ ali da se sada konačno približio. Mešutim, iako najave o bliskim tehnologijama koje će obezbediti nepresušne zalihe goriva zvuče i atraktivno i daleko “bliže” – prema ovom projektu treba zadržati značajnu dozu zdravog skepticizma, pre svega sa ekonomske tačke gledišta te bismo rekli da su one i dalje spadaju u “za samo dve decenije” kategoriju. Izvlačenje neograničenih količina uranijuma iz okeana zvuči kao sveti gral energetske nezavisnosti i održivosti, ali iz ugla ekonomije nuklearnog gorivnog ciklusa, prilično je nesigurno kada bi (i da li bi uopšte) ova tehnologija mogla da postane zaista konkurentna klasičnom rudarenju.
Tradicionalno kopneno rudarenje – naročito metode podzemnog luženja (In-Situ Recovery – ISR) koje se masovno primenjuju u Kazahstanu – i dalje ima drastično niže operativne troškove. A iako su cene uranijuma skočile u poslednje vreme, tradicionalni rudnici i dalje pružaju znatno jeftiniju sirovinu.
Dokle god se kopnene rezerve uranijuma ne iscrpe do kritičnih nivoa ili geopolitičke blokade potpuno ne obustave trgovinu, “rudarstvo iz mora” imaće status zanimljive, ali primarno rezervne i strateške opcije za daleku budućnost.
Uz sve to, uranijum učestvuje sa svega nekoliko procenata u ukupnoj ceni proizvodnje električne energije iz nuklearnih elektrana. Za razliku od elektrana na fosilna goriva gde cena uglja ili gasa diktira cenu struje, kod nuklearki ubedljivo najveći deo troškova čine kapitalna ulaganja u izgradnju samog reaktora, licenciranje i operisanje elektrana (a u okviru ovog potonjeg – održavanje izuzetno visokog nivoua bezbednosti).
Izvor: World Nuclear News Podcast
S.A.