Produženje dozvole za rad za Lenjingrad 3
Reaktorska jedinica 3 nuklearne elektrane Lenjingrad dobila je dozvolu da nastavi sa operisanjem za dodatnih pet godina – do 2030
Rosenergoatom je saopštio da je dozvola izdata nakon sveobuhvatne analize stanja opreme i dokumentacije kako bi se obezbedila usklađenost bloka sa savremenim zahtevima bezbednosti i pouzdanosti, kao nakon sprovođenja mera za modernizaciju opreme tamo gde je to potrebno. Takođe je rečeno da je ta procena zaključila da bi bilo bezbedno produžiti rad na 50 godina.
Operater Rosenergoatom takođe trenutno traži dozvolu za produženje rada Lenjingradskog bloka 4 do 2030. dok se u drugim delovima Rusije radi na produženju životnog veka jedinica istog dizajna u nuklearnim elektranama Kursk 3 i 4, Smolensk 1, 2 i 3 i Kalinjinskog bloka 1.
Lenjingradska elektrana je jedna od najvećih u Rusiji, sa instaliranim kapacitetom od 4400 megavata, i obezbeđuje više od 55% potreba za električnom energijom Sankt Peterburga i Lenjingradske oblasti, i oko 30% sve električne energije na severozapadu Rusije.
Inače u ovoj elektrani su operativni reaktori RBMK (реа́ктор большо́й мо́щности кана́льный – “kanalni reaktor velike snage”) dizajna u kojima se primarna modracija vrši grafitom. Ovaj tip reaktora je razvijen u sovjetskom savezu šezdesetih i sedamdesetih i drugačijeg su dizajna od reaktora koji su trenutno u upotrebi koji koriste laku vodu kao moderator i kao fluid za hlađenje, jer u RBMK reaktorima moderaciju vrše grafitni blokovi, i pošto se voda za hlađenje mora individualno dovesti do svakog kanala u kojem se nalazi nuklearno gorivo, RBMK reaktori imaju gustu mrežu cevi koju nije moguće smestiti u jednu građevinsku strukturu – kao što je to moguće u reaktorima koji imaju jednu reaktorsku posudu (to bi bila većina reaktora koji su trenutno u upotrebi). Pa zato RBMK reaktori nemaju čelično betonsku strukturu koja bi i sprečila oslobađanje radioaktivnog materijala ali i zaštitila reaktor od spoljnih uticaja
Takođe, u RBMK reaktorima moderaciju vrše grafitni blokovi kroz koje prolaze kanali sa vodom i nuklearnim gorivom. A to je bio problem zbog toga što u slučaju gubitka vode za hlađenje ne dolazi do smanjenja reaktivnosti – poznato kao pozitivni koeficijent praznine (positive void coefficient) – što je činilo ovaj reaktor nestabilnim u određenim režimima rada, što je i uzrokovalo nesreću u Černobilju 1986 godine.
Zbog svega toga se reaktori ovog tipa više ne grade a u najvećem broju slučajeva se na istoj lokaciji grade reaktori VVER dizajna – reaktori sa lakom vodom pod pritiskom.
Pa su tako lenjingradski blokovi 1 i 2 – snage po 1000 megavata – ugašeni 2018. i 2020. godine a kako su prve dve od četiri jedinice RBMK-1000 zatvarane, nove jedinice VVER-1200 su aktivirane u susednoj fabrici Lenjingrad II. 60-godišnji radni vek ovih jedinica (Lenjingrad II-1 i Lenjingrad II-2) obezbeđuje napajanje do 2080-ih. Blokovi 7 i 8 – predviđeni za puštanje u rad 2030. i 2032. godine – zameniće blokove 3 i 4 kada budu zatvoreni.
Inače, jedinica RBMK-1000, koja je ušla u komercijalnu upotrebu 1980. godine, proizvela je više od 290 milijardi kilovatčasova električne energije, a prvobitni 30-godišnji radni vek je već jednom produžen za 15 godina.
S.A.